Odluka vlasti o “otkazivanju” beogradskog Europrajda zaoštrila je političku atmosferu u Srbiji. Što stoji iza odluke i što argumentacija vladajućih i protivnika Prajda govori o prevladavajućim ideološkim kombinatorikama? Kako funkcionira pozicija srednjostrujaške većine “koji nisu homofobi, ali…”? O širem političkom i ideološkom kontekstu “otkazivanja” Prajda piše Vladimir Simović.
Subota, 27. avgust, bila je sadržajan dan. Uglavnom zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću. Na jutarnjoj konferenciji za medije prvo nam je obelodanio da će Vladu Republike Srbije ponovo predvoditi Ana Brnabić. Onda nas je obavestio i da je Povorka ponosa “otkazana”. U međuvremenu je, po ustaljenom maniru, crtao po tabli uveravajući nas da za zimu nisu planirane restrikcije struje iako je situacija sa energentima nepovoljna. Ali to je već viđeno i u domenu spekulacija čak i za verne obožavaoce lika i dela. Javnost se tako zadržala na prve dve informacije – Ana premijerka, Prajd otkazan.
Cinici bi rekli – ne može i jare i pare. Po treći put deklarisana lezbejka zauzima najvišu poziciju u izvršnoj vlasti. Kako sada povrh toga i Povorka ponosa?
“Biće odložena ili otkazana, kako hoćete, Parada ponosa zakazana za septembar mesec, ili kako god da se to čudo već zove, nije mi ni važno u krajnjoj liniji”, rekao je Vučić u svom obraćanju. “To ne govorim zato što sam mnogo srećan”, dodao je i nastavio: “To govorim zato što ne možemo u ovom trenutku, kada imamo i Otvoreni Balkan, kada imamo i tešku krizu na Kosovu i Metohiji koja neće prestati do 31. oktobra najmanje, a plašim se da će se samo produbiti jer nemamo nikakav pomak.” Provukao je i da je svestan da su ovim potezom “ugrožena prava manjine” i da “to jeste problem”, ali je nastavio u defanzivnom maniru: “U ovom trenutku je država pritisnuta svim mogućim problemima, moramo da se bavimo i energetikom i hranom jer imamo problema sa sušom, moramo da se bavimo i svim policijskim mogućim stvarima, što, čini mi se, ne moram nikome da objašnjavam. Jednostavno u nekom trenutku ne možete sve da postignete i to je to.”
Tko kontrolira “ekstremističke grupe”?
Kako je rekao, ovo je bilo političko objašnjenje, a za “obrazloženje iz kojih sve razloga u skladu sa zakonom” se “otkazuje” Povorka ponosa, za to ćemo morati da sačekamo Vladu Republike Srbije. Nismo čekali dugo. Tokom dana smo dobili kratak dopis u kojem se prvo kaže da će na zgradi Vlade biti gašena dekorativna svetla “kao doprinos rešavanju izazova energetske krize”, da bismo tek u poslednjem pasusu posvećenom Prajdu mogli da pročitamo da “vodeći računa o javnom redu i miru i bezbednosti svih građana naše zemlje” Vlada smatra da ne postoje uslovi za bezbedno održavanje ove manifestacije. Naglasak je stavljen na “ekstremističke grupe” koje bi “mogle da iskoriste i zloupotrebe ovaj događaj i volju Srbije da ga organizuje kako bi dodatno povećale tenzije i uvele Srbiju u nestabilnost”.
Organizatori Povorke ponosa, koja se ove godine održava kao Evroprajd, međunarodni događaj posvećen pravima LGBT+ ljudi, ubrzo su se oglasili rečima da ne postoji nikakvo odlaganje niti otkazivanje ove manifestacije, a da država jedino može da zabrani šetnju. “Takva odluka bi, imajući u vidu odluke Ustavnog suda Srbije za zabrane 2009., 2011., 2012. i 2013. godine bila protivustavna i mi bismo se žalili u skladu sa porukom o pravnom leku”, naglasio je Goran Miletić, koordinator Evroprajda.
Da nezgoda bude veća, upravo je Ana Brnabić, u pismu datiranom na 19. jul 2019. godine, podržala organizovanje Evroprajda u Beogradu. “Vlada koju vodim je posvećena ostvarivanju punog poštovanja ljudskih prava svih građana i građanki i ovim obećavamo da ćemo pomoći organizacionom timu Beograd Prajda u obezbeđivanju sigurne i uspešne organizacije Evroprajda u Beogradu 2022. godine”, napisala je tom prilikom Brnabić.
Kako smo došli u situaciju da premijerka, deklarisana lezbejka, sada zabranjuje Povorku ponosa? Verovatno tako što se nje prava LGBT+ zajednice, mimo dnevnopolitičkih kretanja, u suštini i ne dotiču mnogo. Jer nije isto ako ste homoseksualne orijentacije i bez para i mogućnosti da vodite samostalan život i ako zauzimate položaj na samom vrhu društvene hijerarhije. Prava se ne tiču svih podjednako jer neko ko ima moć i novac može sebi lakše da obezbedi neophodna prava, bez ikakvih protesta i pozivanja na Ustav i deklaracije Ujedinjenih nacija. Nema ničeg inherentnog što Brnabić obavezuje na solidarnost sa ostatkom LGBT+ populacije.
Istovremeno, činjenica da je lezbejka premijerka dovoljna je desnom korpusu protivnika vlasti da u to učitava različite teorije zavere i putem protivljenja Prajdu i uopšte pravima LGBT+ ljudi gradi i opoziciju samoj vlasti. U logičkoj akrobatici koju izvode podrška Prajdu jednaka je podršci samom Vučiću. A uz njega i Evropskoj uniji, nezavisnosti Kosova, Sorošu… Shvatate već kako se stvari dalje odmotavaju iako je iole pažljivom posmatraču jasno da direktne korelacije, u suštini, nema. Čak ni to što se ovogodišnji Evroprajd zove tako nema direktne veze sa Evropskom unijom jer EU nema nikakve ingerencije nad Evropskom asocijacijom organizatora prajdova koja daje licencu za organizaciju ovog događaja. Uostalom, ni u svakoj od zemalja članica EU stanje ljudskih prava nije isto.
U tako napetom kontekstu teško je probiti se do malo dubljih diskusija i nijansiranijih analiza položaja LGBT+ populacije. Još je teže ući u analizu same organizacije Povorke ponosa. Sve je postavljeno na nož i lomi se već na prvom koraku – da li neko ima ili nema pravo da organizuje protest. Pojedini kritičari Prajda tvrde da je problem upravo u njegovoj karnevalizaciji i komercijalizaciji i da je to uzrok i njegovog neuspeha. Ipak, za sada barem, drugog vida protesta za LGBT+ prava nema, pa je teško povesti se za ovim argumentom jer on, u ovom trenutku, abolira odgovornosti i državu i nasilnike koji prete organizatorima. Celih osam godina smo imali mirnu situaciju upravo sa ovakvim Prajdom koji se odvijao bez većih incidenata, što nas dovodi do drugog pitanja – ko kontroliše radikalnu desnicu ili, kako to u svom saopštenju navodi Vlada, “pojedine ekstremističke gupe”?
Prajd u teorijama zavere
Sada smo se vratili u neku 2009. godinu kada je Vlada tadašnjeg premijera Mirka Cvetkovića, takođe iz bezbednosnih razloga, efektivno zabranila Povorku ponosa. Naredne godine ovaj događaj je održan ali uz neverovatne izlive nasilja na ulicama Beograda, da bi potom opet bio zabranjivan. Tek od trenutka kada Srpska napredna stranka utvrđuje svoju vlast 2014. godine, a Aleksandar Vučić od “prvog potpredsednika Vlade” prerasta u premijera, Povorka ponosa se održavala svake godine bez većih problema.
Pažljivom posmatraču je teško mogla da promakne činjenica da su hiljade huligana koji su ranijih godina izlazili na ulice Beograda uz parolu “Ubij pedera!” naprasno nestale. Teško je poverovati i da su ih kampanje podizanja svesti o položaju LGBT+ ljudi pacifikovale ili preobratile. Dakle, sumnja je jedino mogla da bude usmerena na SNS i Vučića i njihov uticaj na radikalnu desnicu koju su, u trenutku dolaska na vlast, zauzdali. Ako je to tačno, šta se to danas promenilo? Da li Vučić, koji inače nerado priznaje da je po nekim pitanjima nemoćan, sada kapitulirao pod novim talasom desnice koji nadolazi mimo njegovog buđelara? Ili i dalje koristi radikalnu desnicu kako bi podižući tenzije na jednom pitanju, lakše progurao neka druga? Reč je o legitimnoj sumnji imajući u vidu da je istog dana kada je objavio da zabranjuje Prajd Vučić napravio sporazum sa Vladom Kosova o međusobnom priznavanju ličnih dokumenata, što se do skoro ravnalo sa izdajom. Koristi li Vučić povremeno kontrolisano aktiviranje radikalne desnice i kao argument u pregovorima sa svojim EU partnerima? Jer, ako njega, garanta mira i stabilnosti, pritisnu, on im samo pokazuje šta ih u Srbiji potencijalno čeka.
Imao Vučić i njegove službe bezbednosti ulogu u tome ili ne, nesumnjivo je da su prethodne godine dovele do cvetanja različitih teorija zavere i radikalizacije delova društva. Nepoverenje u institucije i socijalna kriza kao kvasac su pomogli narastanju nezadovoljstva. Umorni od tradicionalnih partija, značajan broj ljudi alternativu postojećoj političkoj ponudi potražio je u opskurnim grupama, ali i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Možda i paradoksalno, u društvu koje ekonomski, politički i socijalno stoji poprilično desno, deo naroda alternativu pronalazi u još radikalnijoj desnici. Tome su pogodovali pandemija i preplavljujuće zavere o vakcinaciji koje su se lako lepile na nekonzistentne poteze vlasti i kriznog štaba. Odupreti se epidemiološkim merama i vakcinaciji delovalo je kao čin bunta i odupiranje samom Vučiću, a onda, možda i važnije – svetskim moćnicima.
Kako se epidemija stišavala, rasplamsavao se rat u Ukrajini koji je dalje radikalizovao društvo. Za prosečnu osobu u Srbiji u fokusu nije ruska agresija, već dvostruki aršini “međunarodne zajednice” koja nije osudila, već podržavala NATO bombardovanje Srbije i nezavisnost Kosova, a danas osuđuje Rusiju i otcepljenje Krima. U toj vizuri slabo se vidi da ruska pozicija znači i legitimizaciju nezavisnosti Kosova, na šta se, uostalom, poziva i sam Putin. Fokus je na malo višem nivou apstrakcije – puka nepravda i licemerje trulog Zapada. O utemeljenosti ovih stavova može se diskutovati. Ali u suštini, za ideološke pozicije, to i nije toliko bitno.
Europrajd se tako super uklapa u prethodnu opisanu šemu kao još jedan mehanizam “nametanja”, u ovom slučaju, “zapadnih vrednosti”. Šta su to “zapadne vrednosti” nemoguće je utvrditi jer i njihovo tumačenje zavisi od samog tumača. Ono što je mnogo važnije jeste to da su protivnici Prajda, paradoksalno, uvereni da se postavljaju slobodarski jer se iz njihove vizure on nameće kao pozicija jačeg iza kojeg stoji sama EU. Oni prkose autoritetu za koji misle da im oduzima suverenost, ujedno ga kriveći za veći deo nedaća koje su naše društvo zadesile prethodnih decenija – od raspada Jugoslavije, preko sankcija i bombardovanja, do privatizacije i uništenja privrede. Razumeti tu “logiku” može biti jedan od prvih koraka u razumevanju načina na koji se sa celom situacijom izboriti. Desnih ekstremista će uvek biti, ali je ključ u tome da im se oduzme mogućnost mobilizacije što se teško može uraditi dekretom države ili zazivanjem EU upomoć. Time se samo doliva ulje na vatru jer se takvi potezi doživljavaju samo kao daljnja izdaja.
Uloga crkve i srednjestrujaški argumenti
Uloga Srpske pravoslavne crkve u svemu ovome stvari donekle čini komplikovanijim imajući u vidu moć ove institucije. Konzervativniji delovi sveštenstva aktivno učestvuju u podgrevanju atmosfere. Tako je sveštenik SPC Nikanor pre nekoliko nedelja pozivao vernike da na sam Prajd dođu sa oružjem i prema okupljenima primene silu. SPC, koja je čestitala Vučiću na odluci da otkaže ovogodišnju Povorku ponosa, nije se oglasila povodom ovih poziva na nasilje. Zanimljiv je i govor vladike timočkog Ilariona koji je prethodnih dana pozivao sindikate da se organizuju protiv Prajda: “Da li ćemo mirno ćutati i okrenuti glavu od sramote Europrajda koji se najavljuje za Beograd, septembar mesec, ili ćemo svi, svako na svoj način, i radnički sindikati i prosvetni sindikati, i sindikati i zajednice rudara, i sportski klubovi i policija i vojska i vatrogasci i sveštenstvo i zdravstveni radnici, i svi koji imaju decu i kojima je do istine, kao i oni koji nemaju decu… Svako je dužan da se ovome usprotivi.” Ovo je poprilično zanimljivo imajući u vidu da se Crkva i sveštena lica po pravilu ne oglašavaju kada su radnici ugroženi, sindikati organizuju proteste i štrajkove ili se pregovara o minimalnoj ceni rada.
Međutim, druga manipulacija je ovde mnogo važnija. U nastavku svog obraćanja vernicima, Ilarion je rekao: “Važno je da se svaki onaj ko je u braku i ima decu, da se oseti prozvanim, poniženim, ismejanim i ugroženim, zato što će možda sutra njegovo dete biti žrtva njihove krilatice da oni dolaze po našu decu. Nemaju ni svoju, niti mogu da je imaju kad se odriču dara života, a traže tuđu da bi ih zloupotrebljavali na svaki mogući način, o čemu je ovde nepristojno i govoriti.” Dve rečenice kao koncentrovano huškanje. Raspirivanje mržnje, kao i obično, počinje širenjem straha. Jer ko bi dozvolio da mu neko otima decu i uništava najuži socijalni krug – porodicu?
Sa druge strane, organizatori Prajda su u krajnje nezavidnom položaju. Oni suštinski ne mogu da kritikuju vlast ukoliko žele da se događaj na kojem rade održi. Nema ni mnogo snaga kojima bi se u Srbiji okrenuli, a koje bi mogle da im pomognu da se protest koji organizuju održi u kontekstu mobilizacije nasilnika i huligana. Teško mogu i da se bespogovorno solidarišu sa drugim društvenim grupama u protestu protiv vlasti jer time takođe guraju prst u oko Vučiću od čije volje, manje-više, sve zavisi, pa i održavanje Povorke ponosa. Ili je tako barem delovalo do subote 27. avgusta. Možda im trenutna situacija malo otvori perspektive, mada je kontekst poprilično nepovoljan.
Deluje da je većinski deo Srbije na talasnim dužinama srednje struje čija je argumentacija zasnovana na čuvenom “nisam homofob, ali…” ili “nemam ništa protiv protiv njihovog opredeljenja, ali…”. Iza tog “ali” idu različite opservacije poput: “nije bezbedno i nije trenutak”, “već smo podeljeno društvo zašto još da se delimo”, “pa njima su sve prava već zagarantovana”, “imam prijatelja koji je gej, ni on ne podržava Prajd”, “organizatori hoće samo da uzmu novac, ne zanima njih ni borba za LGBT prava ni bezbednost učesnika”, “imamo 2.678 važnijih problema u ovoj zemlji”… Jedan od argumenata koji se često sreće je da se povorkom ponosa samo skreće pažnja sa ključnih problema u društvu danas. I to ne slučajno. Ne. Argument glasi da je to upravo i funkcija Prajda. I da, baš Prajda, ne onih koji mu prete. Drugi čest argument je – demokratija. Pa kaže: niko ne treba da ima posledice zbog toga što pripada nekoj manjinskoj grupi, ali eto, većina u našem društvu je protiv Povorke ponosa i demokratska načela nalažu da se usliši volja većine.
Ako probate da debatujete sa srednjestrujašima, da objasnite da za bezbedonosnu situaciju nisu krivi organizatori već nasilnici i huškači, da to što postoje agresivni napadi na LGBT+ populaciju upravo govori u korist toga da je baš sada trenutak za protest, ali i da ih niko, pa ni Prajd, ne sprečava da danas kao i ostalih 364 dana u godini pokreću sva pitanja koja smatraju da su važna društvena pitanja… vrlo često ćete naleteti na zid koji glasi – “mišljenja nam se razlikuju”. Naravno, srednja struja ne razume dovoljno dobro da će se danas ugroženo pravo na okupljanje jednoj grupi, sutra prevaliti možda upravo na neko pitanje koje interesuje i tišti konkretnog srednjestrujaša. Ova osoba bi samo da pozove tajmaut u situaciji kada sve deluje da se otima kontroli. Cilj je samo ušuškati se u ugodnost statusa kvo i pregrmeti trenutne društvene turbulencije. O tome šta će biti sutra konformizam ne dozvoljava da se previše razmišlja. Avaj, društveni tokovi su neumoljivi.
Nova povorka protivnika Prajda i generalno LGBT+ prava održana je u nedelju u Beogradu okupljajući nekoliko hiljada ljudi. Organizatori ove, kako kažu, litije zahtevaju da se Povorka ponosa ne odlaže već da se zabrani. Oni tvrde da su protiv “ideologije homoseksualizma”, da brane porodicu, decu i srpstvo. Sa druge strane, organizatori Prajda ne odustaju od svog protesta, zahtevajući poštovanje Ustavom garantovanog prava na okupljanje. Podršku im pružaju brojne progresivne organizacije i nekoliko političkih partija. Jutros se oglasila i Ana Brnabić rečima da država nikome ništa nije zabranila. “To je više molba nego što im kažemo: ‘nemojte da šetate’. To je u skladu sa Ustavom, ali je drugo pitanje kakve posledice ima po našu državu”, rekla je Brnabić. Pred nama su turbulentne tri sedmice.