Unatoč službenom moratoriju “podzemne radnje” u projektu eksploatacije litija u Srbiji itekako traju. Vlast se pravi luda, a Rio Tinto da nije Rio Tinto nego netko drugi. No, ne odustaju ni mještani koji i dalje pružaju otpor projektu kojeg politički guraju zapadne zemlje.
Prošle godine u ovo doba pokret koji se protivio početku radova najveće svetske rudarske kompanije Rio Tinto uzeo je zamah. A nakon dobijene bitke protiv investitora u mini hidroelektrane u jugoistočnoj Srbiji nastao je utisak da je ekologija tema koja može da generiše nekakav dublji politički bunt i tako izmeni sliku političke scene.
Pokret protiv eksploatacije litijuma bio je najintenzivniji u delovima Srbije koji su bili predviđeni za rudarenje, a to je deo zapadne Srbije oko Loznice i doline reke Jadar, kao i deo centralne Srbije koji ubuhvata Levač i Pomoravlje. Pobuna se dešavala u kontekstu priprema za početak predizborne kampanje, a trenutak kada je vlast u liku predsednika Srbije shvatila da je i dobar deo njene glasačke baze uključen u otpor, došlo je do preokreta; dotadašnji narativ o onima “koji teraju investitore”, pretvorio se u gaf “ne možemo dozvoliti da strada veći broj ljudi od planiranog”, pa je donesena odluka o moratorijumu na sve aktivnosti kompanije. Napomena: nikada nismo saznali koliki broj ljudi je prihvatljiv za stradanje u ime 3 odsto rudne rente, koliko bi dobijala država Srbija po prvoj verziji dogovora.
Odluka o moratorijumu bila je nesumnjiva pobeda novog pokreta. Upravo zbog njene brzine niko nije očekivao da se stvari prosto zaustave, jer svi podaci o uloženim sredstvima i planiranoj dobiti ukazuju da se od ovakvih projekata ne odustaje tako lako, a naročito ne famozni Rio Tinto koji je u protekloj godini postao ozloglašeno ime. Sav novac koji su do sada uložili u marketing ispostavio se kao bačen.
Rebrendiranje
Reputacija kompanije Rio Tinto u čitavom svetu je vrlo loša, ali u Srbiji je u proteklih godinu dana to ime toliko potpuno kompromitovano, da bilo šta što asocira na to ime smesta biva odbačeno. Tako su prve lokalne podružnice sa odrednicom Rio u imenu poput Rio Jadar, Rio Sava i slični napušteni, a u igru su uvedeni novi igrači.
Pre svih, u javnosti je ove godine odjeknula vest da na mesto australijske kompanije dolazi američki Behtel (Bechtel), međutim, ispostavilo se da je svet rudarenja i javnih tendera u Srbiji manji nego što se misli pa su veze između ove dve kompanije lako isplivale na površinu. Rio Tinto je za BIRN potvrdio da su 2018. godine sa “građevinskom kompanijom” Behtel potpisali ugovor o upravljanju projektom (PMC) za Jadar. Tada se ispostavilo da dve kompanije sarađuju već duže od 50 godina.
Takođe, jedna od glavnih lobistkinja projekta Jadar bila je bivša uposlenica Behtela, inženjerka Vesna Prodanović koja je bila postavljena za direktorku kompanije Rio Sava. Uz to, Behtelovi interesi u Srbiji imaju mnogo širu osnovu, jer su kao građevinska firma već angažovani na izgradnji Moravskogkoridora, za koji je raspisan nekakav specijalni tender gde je samo jedna kompanija bila ponuđač – Behtel naravno – a sve to je opravdala ministarka Zorana Mihajlović rečima da “Srbija nema vremena za gubljenje”.
Pored navedene američke kompanije, u poslednje vreme javljaju se i neka na ovim prostorima manje poznata imena koja stvaraju nove konzorcijume čime se doprinosi stvaranju svojevrsne konfuzije: pre svega govorimo o BMM – Balkan Mining and Minerals, australijskoj kompaniji formiranoj 2021. godine. Njeno ime jasno ukazuje da ta australijska kompanija ne namerava da kopa u Australiji, nego kao što na njihovom sajtu i piše – u Rekovcu i Pranjanima. Zapravo, po tvrdnji organizacije SEOS (Savez ekoloških organizacija Srbije) BMM nije ništa drugo do preimenovani Jadar Lithium. Kao deo BMM javlja se još jedna australijska kompanija – Raiden resources. Ne treba sumnjati da će PR službe i ubuduće imati genijalne predloge ove vrste.
Tako preimenovani, uz pripadnike “struke” sa akademskim titulama najčešće kriomice idu po selima i pokušavaju da nastave svoja istraživanja uprkos moratorijumu. Vlasti kako državne, tako i lokalne, ovo tolerišu, ali zato obični ljudi sprečavaju.
Preveliko da propadne
Pre svega, da bi se shvatilo koliko je započeta operacija velika i sa čim se suočavaju pobunjeni meštani u zapadnoj i centralnoj Srbiji, treba videti koji su međunarodni faktori uključeni u lobiranje i mrežu podrške ovom projektu. Do sada je u javnosti najčešće spominjana uloga Velike Britanije, čiji je jedan od ministara, Alan Dankan, imao sastanak sa predstavnicima projekta, kao i SAD. Što se tiče Amerikanaca, oni su sugerisali liderima opozicije da Rio Tinto nije tema na kojoj treba napadati vladu.
Naravno da čitava stvar ne može da prođe bez predstavnika Australije, matične zemlje ove multinacionalne kompanije. U radnoj grupi za implementaciju projakta Jadar, po dokumentu potpisanom sa Vladom Republike Srbije nalazi drugi sekretar ambasade ove države, a sa njim i direktor Svetske banke u Srbiji. Neprestano lobiranje ambasada zapadnih zemalja, kompanija je u jednom od obraćanja javnosti objasnila rečima: “…ova vrsta podrške kompanijama na tržištu zemlje domaćina uobičajena za diplomatska predstavništva.”
Ipak, najznakovitije mogu biti reči Angele Merkel koje je uputila na svojoj oproštajnoj turneji po Balkanu: “Nije samo reč o nemačkim interesima, to je pitanje kojim će se baviti države članice EU, jer je očuvanje životne sredine u Evropi zaista važno pitanje.” Naravno, reč je o eksploataciji litijuma, za kojeg lobisti tvrde da ga ima najviše u Srbiji, a oni profesori sa Rudarsko-geološkog fakulteta koji nisu lobisti ovog projekta kažu da ga ima najviše baš u Nemačkoj i Velikoj Britaniji. U svakom slučaju, interesantna tema za razmišljanje.
Takođe, postoje dokazi da je kompanija Rio Tinto već kontaktirao sa tri nemačka automobilska giganta – Dajmler-Mercedesom, Folksvagenom i BMW-om. Ostaje nejasno zašto niko ne pokušava da eksploatiše litijum u samoj Nemačkoj. Ili se, pak, odgovor nameće sam od sebe? U svakom slučaju, već po akterima uključenim u mrežu pomoći ovom projektu jasno je da se pokušaji neće tako lako zaustaviti pred protestima. Oko toga niko i nikada nije imao dilemu, a naročito ne pobunjeni stanovnici Srbije.
Uprkos moratorijumu, kao što je već rečeno, kompanije pod različitim imenima i izgovorima pokušavaju da vrše istraživanja i u tome imaju vrlo malo uspeha za sada. Država daje svoj doprinos slanjem prekršajnih kazni pojedinim učesnicima u blokadi puteva. Kada se predstavnici kompanije pozivaju na autoritet pojedinih ministarstva, pa i državu samu ili njene institucije – oni na to ne reaguju.
Što se dosadašnje taktičke pobede svojevrsnog grassroots pokreta, od prvog časa je tumačena kao taktička kupovina dok se završe ovogodišnji izbori. Ali ni pet meseci nakon završenih izbora Srbija još uvek nema formiranu Vladu. Razlog za to bi mogla da bude težina krize koja nesumnjivo očekuje čitav kontinent, a u kojoj bi opet, imanentno logici sistema, najočekivanije bilo da manje i periferne zemlje podnesu njen najveći teret, kao i obično.
Zaziranje koje imaju vlasti od socijalnog bunta jeste očekivano i logično, međutim najveći domet toga jeste da se čitav proces obavlja što je moguće više ispod radara, da ne kažemo – ispod površine. Očigledna je strategija da se svaki korak, ma koliko on trenutno nelegalan bio, priznaje kao faktičko stanje i tako korak po korak dođe do tačke bez povratka, odnosno početka eksploatacije.
Ko pruža otpor?
Ključ dosadašnjih dometa pokreta protiv eksploatacije litijuma u Srbiji jeste njegova autentičnost i uključenost lokalnih zajednica. Poljoprivrednici, pčelari, ljubitelji prirode raznih vrsta, pre svega stanovnici sela na kojima se vrše ispitivanja formirali su barikade, blokirali puteve, sprečavali istraživanja. Njegova šarenolikost rezultirala je nemogućnošću da se nad njim uspostavi stranačka ili ideološka hegemonija, iako je bilo pokušaja, a biće ih još.
Takođe, mobilizacija koju je ova tema podstakla, učinila je da „zelena“politika postane vruća tema na kojoj sada političari iz glavnog toka pokušavaju da profitiraju. Takođe, javlja se praksa nastanka novih “zelenih” organizacija i partija koje igraju ulogu “zelenih frakcija” pre svega vlasti, ali i opozicije. Kao što su, na primer, novoformirane organizacije poput Zeleni 90 ili Evropska zelena partija.
Pokret koji je formiran oko konkretnog pitanja – otporu konkretnoj kompaniji i konkretnom projektu, iako može ostvariti jak efekat na čitavo društvo, u osnovi je ograničen svojim ciljevima. To mu, sa druge strane, omogućava da opstaje uprkos ideološkom haosu unutar njegovih redova, kao i to da do eventualnog uspeha dođe bez ozbiljne ideološke diferencijacije.
Zato od njega i ne treba očekivati ništa više, ali sa obzirom na stepen opasnosti koji projekat Jadar sa sobom nosi to jeste njegov dovoljan doprinos društvenoj borbi, uz nesumnjiv antiimperijalistički karakter sa obzirom na to sa kim se taj pokret suočava.