Krajem juna u beogradskom Narodnom pozorištu premijerno je izvedena predstava “Gospođa Ajnštajn”, po tekstu Snežane Gnjidić i u režiji Karin Rosinček. Predstava se bavi intimnim odnosom Alberta Einsteina i Mileve Marić koji samom svojom dinamikom i naknadnim interpretacijama otvara cijeli niz društvenih i političkih pitanja. Donosimo prikaz predstave iz pera Dušana Maljkovića.
Mileva Marić Ajnštajn predmet je sve većeg interesovanja dve različite grupe. S jedne strane, to su njeni zemljaci, građanke i građani Srbije koji su, u razumljivom rodoljubivom veličanju Milevinog doprinosa teoriji relativiteta, katkad skloni neumesnim preterivanjima o tome kako je ona “rešila Ajnštajnu svu matematiku”. S druge strane, sve veći broj feministkinja interesuje se za život i stvarni Milevin udeo u najpopularnijoj naučnoj teoriji XX veka, težeći rehabilitaciji naučnice ostavljene da tavori u neporoznoj senci pop-ikone moderne fizike i simbola “šašavog genija” s crtom detinjaste samozaljubljenosti.
Na potonjem tragu, predstava “Gospođa Ajnštajn” zasnovana je na “knjizi prof. dr Milana Popovića ’Jedno prijateljstvo’, napisanoj na osnovu pisama koje je ovaj psihoanalitičar našao u svojoj kući na tavanu. […] A pisali su ih Mileva i Albert njegovoj babi Heleni Savić, bliskoj Milevinoj prijateljici sa studija u Cirihu. Knjiga je psihoistorijska studija odnosa Mileve i Alberta, u njoj vidimo i nove dokaze […] da je ona zajedno sa Albertom bila autor teorije relativiteta.” Kako je epistolarna razmena donelo nove uvide u odnose naučnika i naučnice, dramska spisateljica Snežana Gnjidić želela je da prikaže svoje viđenje braka iz koga se, pored rano preminule Ljubice, rodila i teorija relativiteta – u izmišljenom limbu gde sreću se nakon smrti kako bi pokušali da razreše svoju prošlost prepletenu kreativnošću, strašću naučnom koliko i telesnom, i raznolikim ushićenjima, ridanjima i eurekama.
Mileva Marić bila je peta žena primljena na Državnu politehničku školu u Cirihu, a na studijama matematike i fizike bila je 1896. godine najstarija – i jednina studentkinja. Tu je upoznala tri i po godine mlađeg Alberta Ajnštajna i tako je započeo njihov burni odnos kojim se predstava bavi od te vremenske tačke, pa sve do kraja Mileninog života. Na početku, reč je o mladalačkom zaljubljivanju dve osobe koje slabo mare za mišljenje sveta o razlici u godinama ili Milevinom hendikepu – imala je problema sa hodanjem – i pre svega koje spaja strast ka saznanju kako fizički svet funkcioniše. Međutim, kako vreme odmiče, Mileva postepeno žrtvuje svoju naučnu karijeru za Alberta sa kojim intenzivno sarađuje na razvoju novih teorija o relativnosti vremena i kvantnoj prirodi fotoelektričnog efekta. Ajnštajn je 1921. godine dobio Nobelovu nagradu za objašnjenje potonjeg, a po novijim – još uvek kontroverznim! – saznanjima, novčani iznos, tadašnjih cca 32.000 američkih dolara (što bi danas, poređenjem kupovne moći, bilo oko pola miliona), predao je Milevi, na osnovu brakorazvodnog dogovora postignutog1919. godine, što je, pored ranih naučnih radova koje su potpisivali zajedno, još jedan dokaz-priznanje Milevinog naučnog učešća.
Nauka i rod
Na počeku, dakle, behu Mileva i Albert Ein Stein – jedan kamen, celina. Taj kamen postepeno će se kruniti kada Milevine ženske kakvoće dolaze do izražaja, pre svega neplanirana trudnoća i rođenje prvog deteta na koje Ajnštajn, kako nam režiserka saopštava, ne obraća previše pažnje. Takođe, Albert je dočaran bez umanjenja njegove mizoginije kao opšteg duha vremena u kome je živeo. Njegovo oduševljenje Šopenhauerom možda bismo mogli shvatiti i kao usputnu pomodnost, ali kada lik Ajnštajna pokazuje očaranost time što nemački pesimista drži pse umesto žena, jasno je da jevrejski fizičar nije imun na poglede koje Šopenhauer zastupa u radu “O ženama”: “Već sam pogled na stas ženin kaže nam, da žena nije određena ni za velika duševna, ni telesna dela. […] Najveći bolovi, radosti i isticanja snage njoj nisu dati; njen život treba da protiče mirnije, beznačajnije i slabije, nego čovekov…” Čini se da je ovakvo oštro razotkrivanje Ajnštajna jedan od najvažnijih aspekata predstave, jer režiserka ne dozvoljava da nas korona naučnikove slave zaslepi kada treba da uvidimo i njegove negativne strane, kao i odgovornost za mnoga loša stanja u kojima se Mileva nalazila, što je “krunisano” nizom pravila iz brakorazvodnog dogovora, koja se završavaju nalogom: “[N]ećeš očekivati nikakvu intimnost od mene, niti ćeš mi bilo šta prigovarati; prestaćeš da razgovaraš sa mnom ako to budem zahtevao; napustićeš moju spavaću i radnu sobu ako to budem zahtevao istog trena i bez protesta.”
Međutim, režiserka, po sopstvenom razumevanju, nije dozvolila da Mileva postane žrtva lišena delotvornosti, jer je imala snage da izdrži i bolni udarac izazvan Ajnštajnovim zahtevom za razvod i probleme sa psihički obolelim sinom Eduardom, paralelno slikajući raspon njenih duševnih stanja: od divljenja velikom fizičaru, ljubavi, postepenog razočaranja sve do besa i gneva, prožetog i lepim sećanjima na zajednički život. Osećajno izražajna gluma Dušanke Stojanović Gild, koja je u središte predstave stavila upravo Milevin lik – dok Albert donekle sedi na “pomoćnoj klupi”, na trenutke isuviše detinjasto i neozbiljno prikazan osrednjom ulogom Gorana Jevtića – dočarava nam stvaralačka zbivanja onkraj snoviđenja, pokazujući da je estetski hvaljena postavka relativiteta kao “najlepša teorija u fizici” može biti shvaćena i umetnički, a nadahnuće za nju može biti i poetsko: istorija nauke i istorija umetnosti stoje u složenoj vezi. Tako, pomični geometrijski prikaz zakrivljenog prostora, projektovan na zid pozornice, odlično se vizuelno uklapa u ostatak minimalističke scenografije, dok formule infinitezimalnog računa – što lebde mesto zvezda-čioda pobodenih po vasionskim pustopoljima – potvrđuju vezu između matematike i fizike u koju su još starogrčki filozofi verovali: da je geometrija organon prirode, da Svedržitelj stvara svet šestarom, kao na grafici Bog (Antient of Days) Vilijama Blejka, čije tajanstvena raspoloženje neodoljivo podseća na sumračni nimbus duodrame u čistilištu. Svetlo i muzika, retko odgovarajuće korišćeni u domaćoj pozorišnoj proizvodnji, štaviše često izostavljana, u predstavi su izvanredno upotrebljeni – pogotovo u sceni Milevinog porođaja, teškog kao crna zemlja (potcrtavajući i na taj način njenu ženskost) i prikazu smrt Elze kao osećajno razarajućeg događaja koji Ajnštajna nije previše pogodio. Kako je njegova slava postepeno rasla, čini se da je Albert sve više obitavao u njenim orkanskim visovima i užicima koje samoljublje pruža, ne obazirući se previše na tok zemaljskih dana, u kojem sve više boravila Mileva, tako da se njihov “život roda” postepeno saobražavao svojstvenim muškim i ženskim ulogama. Milevin doprinos više nije (nepriznati) teorijski, već postaje fizički, neplaćeni ženski rad i briga o deci. The rest was HIStory, but – obviously and unfortunately – not HERstory.
Na kraju, ona zamera Ajnštajnu ne samo patrijarhalnu nazadnost, već i naučničku reakcionarnost. Optužuje ga da je počeo da guši napore mlađih kolega i pojavu novih teorija na sličan način kako se svet visokoučene fizike odnosio na početku prema njegovim otkrićima. Reč je o sporu koji je Albert imao sa grupom naučnika koji su razvijali kvantnu mehaniku – Bor, Šredinger, Hajzenberg, Plank – sa čijim indeterminističkim posledicama, te danas najšire prihvaćenom Kopenhagenškom interpretacijom, nije mogao da se složi. “Bog se ne igra kockicama”, rekao je Ajnštajn, da bi mu Bor uzvratio; “Prestani da govoriš Bogu šta da radi!”. Svevišnji je izgleda znao tačno šta mu je činiti kada je posthumno spojio Milevu i Alberta, jer je ona dobila priliku da iskaže svoj bol i zamerke, a on da se pokaje – prvo je uspešno izvedeno, uz Milevinu snagu i odlučnost da to istera do kraja, dok je njegovo “posipanje pepelom” izostalo, prikazujući ga manje-više ukotvljenim u sopstvenu stranu priče. Stoga se kraj predstave, gde naučnički par ponovo počinje sa strašću nezasitog radoznalca da istražuje zagonetke univerzuma, može činiti kao neutemeljen kvantni skok. Međutim, Mileva ga je volela do smrti, kaže režiserka, tako da nije iznenađenje što to nastavlja da čini i posthumno. Takođe, budući da su osuđeni na večnost, preostaje da efemernu prošlost raščiste i prevaziđu – ne može se putovati unazad u vremenu, ništa nama poznato ne kreće se brže od svetla – te da se posvete onom nepropadljivom, doprinosu “trećem svetu ideja” koji po Poperu nastavlja da nezavisno od nas postoji, nadživljavajući i smrt vaskolikog čovečanstva.
Uloga socijalizma
Feministička dimenzija predstave nije jedina: na samom početku, govori se i o preplitanjima teorije relativiteta sa velikom političkom naracijom XX veka – socijalizmom. Ajnštajn se otvoreno deklariše kao njegov pobornik: “Uvjeren sam da postoji samo jedan način da se uklone ova velika zla [kapitalizma], i to kroz uspostavu socijalističke ekonomije… […] Planska ekonomija, koja prilagođava proizvodnju potrebama zajednice, raspodjeljivala bi posao koji treba obaviti među svima onima sposobnim za rad i garantirala bi sredstva za življenje svakom muškarcu, ženi i djetetu.” Za razliku od popularno uvreženog mišljenja da je dijalektički materijalizam, vladajuća filozofska pozicija SSSR-a bila protivna teoriji relativiteta ili njenim filozofskim implikacijama, njoj su bili naklonjeni i sovjetski fizičari i većina filozofa, a sam Staljin ga je pozvao da radi u Rusiji, jer je kao socijalista bio pod prismotrom Federalnog istražnog biroa. Takođe, Ajnštajn je potpisao, zajedno sa Frojdom, peticiju za ukidanje paragrafa 175 nemačkog krivičnog zakona koji je, ostajući na snazi 123 godine, kriminalizovao homoseksualnost. U prepisci koju je pokrenula Liga naroda 1931. godine, kasnije objavljena pod nazivom “Zašto rat?”, dva naučna revolucionara – Frojd je na početku XX veka stvorio psihoanalizu kao sistematsku teoriju u dvotomnom radu “Tumačenje snova” i podrobno izmenio dotadašnje razumevanje seksualnosti – pokušavaju da razumeju uzroke rata i ponude učinkovita sredstva za njegovo sprečavanje. Ne ulazeći u detalje prepiske, zanimljivo je da Frojd, nakon okončanja ove pisane razmene, konstatuje da Ajnštajn nije dobro razumeo psihoanalizu (dok je potonji bio Frojdov pobornik)! Ova konstatacija je od izvanredne važnosti, jer dekonstruiše ideju “univerzalnog genija” koji nije imun na sopstvena umna ograničenja, podudarno predstavi koja pokazuje da on nije bio natčovek, već da je kao ličnost posedovao mnoge mane, okrutnost i patrijarhalnost, te da je učestvovao u marginalizaciji – i životnoj i naučnoj – Mileve Marić. Tako, Ajnštajnova teorija nije samo Albertova, a ni Milevina: i drugi naučnici, pre svih Lorenc i Poenkare, dali su neupitne doprinose razvoju teorije relativiteta, što nas dovodi do teze teorijskog antihumanizma – koju je popularisao ponajviše Fuko – o “smrti autora” ili, u ovom slučaju, razgradnje figure superiornog pojedinca koji obdaren posebnom intuicijom, sam od sebe, iznedrava iz misaone onostranosti značajni naučni i/ili umetnički uvid (setimo se na ovom mestu i Rasnijerovih teza o demokratiji intelekta). Naprotiv, napreci ove vrste zbivaju se uvek u zajednici i ko-autorstvu sa drugima – živima i mrtvima – i sa celokupnom istorijom ideja, što nikako ne umanjuje Ajnštajnov značaj i doprinos, samo ga drugačije kontekstualizuje i razumeva.
Feminističko-leva orijentacija prisutna je u savremenom pozorišnom stvaralaštvu u Srbiji. Kako ovaj svetonazor biva sve više potiskivan iz javne politike i obrazovnog sistema u sveobuhvatnom političkom skretanju ka desnici, tako on nalazi mesto na marginama tzv. visoke kulture, u teatarskim izvedbama gde još uvek ima mesta za komunizam i “žensko” pitanje koje se ne artikuliše u okvirima hegemonije liberalnog i/ili pomodnog, novokomponovanog čitanja radikalnog feminizma. Tako, predstava Bojana Đorđeva “Seks-umetnost-komunizam” donosi i lik Margerit Diras, koja kritički preispituje muški pogled na socijalizam koji zapostavlja žene i žensko pitanje; plesna izvedba Isidore Stanišić “Prostor za revoluciju” sagledava savremeni kapitalistički trenutak i samoživog pojedinca kome je politički vidokrug ograničen kapitalizmom i dalje od njega ne može ili ne želi da dobaci; dramaturškinja Olga Dimitrijević nas podseća na Aleksandru Kolontaj, Lenjinovu saborkinju, u igrokazu “Crvena ljubav“, i njene ideje o nužnosti istovremenog oslobađanja radnika, žena i putenosti. Na ovom tragu i “Gospođa Ajnštajn” istražuje mogućnost da se stvaranje nauke razume i kroz rodnu perspektivu, jer su njome tisućljećima vladali muškarci, kao i da se ponovo preispita učešće žena u kulturnoj nadgradnji koje često bivaju – svojim radom na održavanju domaćinstva koliko i svojim misaonim radinošću – materijalna baza muškog uspeha. Odatle, verovatno, potiče i ime predstave – jer je Mileva Marić i dan-danas svedena na gospođu Ajnštajn – a sigurno nam stiže naziv ovog prikaza, “Drugarica Mileva”, koji, zajedno sa predstavom, nastoji da joj vrati ime i autorstvo.
Konačno, ženski trojac Rosinček-Gnjidić-Gild ne upada, prilikom izvođenju feminističke kritike, u otrcano optuživanje Alberta da se tako ophodio prema Milevi zato što je bio (biološki) muškarac. “Gospođa Ajnštajn” jasno ukazuje na izvore Ajnštajnovog odnošenja prema prvoj ženi – od rasprostranjenog ženomrstva poduprtog ideološkom prevlašću filozofije pesimizma u kontinentalnoj Evropi u periodu fin de siècle, do ličnih osećanja koja su se nužno menjala i o kojima još uvek ne znamo dovoljno. Hrabro i bez ustezanja i slatkorečivosti, optužnica Milevina se izriče i temeljno dokumentuje, ne bi li se i ona predstavila u novom svetlu, puna ljubavi prema znanju, maštovita i stvaralački nastrojena, izvrsna naučnica koliko i majka. Delimično i sama patrijarhalna, ipak je bila izrazito napredna – ne samo po shvatanjima, već i po sopstvenom životu – žena koja je otvarala put drugim ženama da uđu u prirodne i tehničke nauke navodno više u skladu sa “muškom prirodom” i koja je platila skupu cenu tog poduhvata, kao i mnogi drugi pioniri i pionirke koji razgrću nove misaone i društvene obzore u okeanskoj tami neznanja.