Nove političke okolnosti nagnale su Aleksandra Vučića i njegovu Srpsku naprednu stranku na novu samoinscenaciju. Vučić je, dakle, racionalan i smireni državnik koji čuva normalnu i pristojnu Srbiju od ekstremne desnice koja živi u prošlosti i “ekstremne” ljevice koja služi izdajničkim interesima.
Kalendarsko leto gotovo da se i nije završilo, a već je postalo jasno kakva se politička jesen očekuje u Srbiji. Društvo i politička scena Srbije su se oštro podelili oko dva identitetska pitanja koja su često predstavljala vododelnicu na domaćoj političkoj sceni. O Kosovu i održavanju Evroprajda diskutovalo se u kafanama, porodičnim domovima i raznoraznim grupama na društvenim mrežama. A sve to je naravno povezivano sa ratom u Ukrajini. Pored (ne)formalnih društvenih foruma, ove teme našle su svoje mesto i u parlamentu.
Početkom avgusta održana je konstitutivna sednica Narodne skupštine, četiri meseca nakon završenih parlamentarnih izbora, na kojoj se, posle dužeg vremena, ponovo čuo glas opozicije. Mesec dana kasnije održana je i posebna sednica, na kojoj je tema bila Izveštaj Vlade o pregovorima Beograda i Prištine, a koja je faktički poslužila za političko odmeravanje snaga na temu odnosa prema Kosovu.
Iako je formalno reč o vladinom izveštaju, pred narodnim poslanicima ga je branio predsednik, imajući, za razliku od poslaničkih grupa, neograničeno vremena za diskusiju. Naposletku, društvo i političku scenu je dodatno polarizovalo pitanje održavanje Evroprajda kojem je prethodila višemesečna mobilizacija klerikalnih i ekstremno desnih krugova kroz šetnje/litije na beogradskim ulicama. Njihov osnovni zahtev bio je da se zabrani održavanje Evroprajda.
Novu politička konfiguraciju i, za mnoge u Srbiji kojima je dostupan isključivo provladin medijski sadržaj, iznenadnu pojavu političara koji se žustro obračunavaju sa Vučićevom politikom trebalo je na neki način objasniti.
Posebna sednica Skupštne o Kosovu bila je jedna od najgledanijih TV programa, što jasno ilustruje specifičnost političkog trenutka. Naprednjačka marketinška mašinerija je trebalo da osmisli novi narativ kojim bi se interpretirala nova politička stvarnost, dok bi provladini mediji trebalo da se postaraju da takav sadržaj dođe do gotovo svakog stanovnika.
Vučiću je dodeljena uloga racionalnog i objektivnog državnika čiji je zadatak da održi stabilnost države u teškim vremenima krize, dok iracionalni akteri sa dva ekstremna pola političkog spektra pokušavaju da državu odvedu u neizvesnost i nesigurnost. Dakle, Vučić je u centru i predstavlja većinsku, “pristojnu i normalnu Srbiju”, dok je opozicija glasna i ekstremna manjina koja kroz buku i “haos” pokušava da nametne svoje stavove.
I Kosovo i Ukrajina i Rusija
Svako od ključnih političkih i društvenih pitanja “pristojna i normalna” Srbija čija je emanacija sam Vučić (ili obrnuto?), pokušava da sagleda racionalno i proračunato. Ona je, “napadnuta” od strane ekstremista sa oba politička pola. Naravno, često se dešava da Vučić političke pozicije opozicionih aktera iskrivljuje i krajnje nefer interpretira, kako bi ispalo da je upravo on centristička opcija.
Krenimo redom. Kada je reč o odnosu prema Kosovu, sa jedne strane je “ekstremna” desnica koja je ostala zaglavljena u nekim prošlim vremenima. Politički je motivišu nacionalni mitovi i nipošto ne želi da prihvati realnost da je potrebno pregovarati sa drugom stranom pod posredovanjem međunarodnih aktera. Za njih je Kosovo sastavni deo Srbije i sveta srpska zemlja, ignorišući činjenicu da milion i kusur Albanaca koji žive na tom prostoru ne žele da žive u Srbiji. Često se od ovih aktera može čuti da je vlast u Srbiji “izdajnička”, a da je npr. Briselski sporazum kapitulacija pred zahtevima da se prizna kosovska nezavisnost. Ovakav narativ “pije vodu” kod dela stanovništva i više služi političkoj mobilizaciji desnice nego što je zaista alternativna politika.
“Ekstremnoj” levici1 je dodeljena uloga onih koji su spremni da izdaju nacionalne interese i priznaju Kosovo, iako niko od parlamentarnih aktera to ne zagovara u svojim programima, niti je iko to rekao na samim izlaganjima u Skupštini. Ipak, predsednik je imao neograničeno vremena za svoja izlaganja, pa samim tim i veću moć da tumači situaciju i učitava stavove u govore drugih aktera. Ekstremni levičari su, navodno, bliski inostranim centrima moći2 i predstavljaju njihovu produženu ruku u celom projektu zaokruživanja kosovske nezavisnosti.
Vučić je između ova dva pola. Svestan da je situaciju neophodno posmatrati racionalno, pravi otklon od nacionalističke mitomanije, ali se sa druge strane ne slaže da je potrebno priznati Kosovo. Ekstremna desnica licemerna jer se zalaže za očuvanje Kosova u sastavu Srbije, dok je istovremeno bliža Rusiji, koja je povredila ukrajinski suverenitet, dok ekstremna levica podržava ukrajinski suverenitet istovremeno ne poštujući sopstveni. A Vučić, naravno, principijelno stoji na strani međunarodnog prava, što ne znači da neće održavati kontakte sa ruskom političkom elitom. Dok jedni ni po koju cenu ne žele da se pridruže sankcijama Rusiji, a drugi ih nekritički prihvataju, Vučić mudro vaga, trpi pritiske i čeka pravi trenutak. Državnički.
I način izlaganja predsednika se razlikuje od ekstremista. Ekstremisti viču, mašu rukama i nedostatak argumentacije pokušavaju da nadomeste bukom i performativnom politikom. Zato je Vučić više puta naglasio, smirenim tonom, kako se bukom i dranjem ništa ne postiže, već da je potrebno vratiti se racionalnoj raspravi.
Ni litije ni Evroprajd
Slično važi i za Evroprajd. Mesecima su u Beogradu održavane “Litije za spas Srbije”, a kako se Evroprajd bližio, broj učesnika se povećavao. U pojedinim trenucima u šetnjama učestvovalo i po desetak hiljada ljudi. Nesporno je da su litije većinski autonomno organizovane od strane raznih klerikalnih i desničarskih krugova, ali isto tako valja primetiti da su se, kako se situacija zaoštravala, na šetnjama pojavljivala i razna poznata lica.
Teško je poverovati da su pojavljivanja Vučićevog oca, te ministra bez portfelja Nenada Popovića i proteranog ambasadora iz Crne Gore Vladimira Božovića na litijama slučajna. Na kraju, u vremenima prisnog odnosa države i SPC, patrijarhovo oštro suprotstavljanje Evroprajdu je indikativno.
Čak se su se i pristalice Crvene Zvezde u kritičkom tonu oglasile po ovom pitanju, što je drugi politički istup ove, režimu verne navijačke skupine, nakon što su odali počast Dariji Dugin.3 Zato se i može posumnjati da je Vučiću odgovarala nešto ozbiljnija desničarska mobilizacija, kako bi ponovo mogao da se predstavi glas pristojne i normalne Srbije.
Druga strana je prikazana kao opcija koja, uz pomoć zapadnih ambasada, prihvata i nameće vrednosti koje nisu u skladu tradicijom srpskog naroda, zahtevajući da se Evroprajd održi po svaku cenu. Ekstremna manjina koja pokušava da nametne svoje vrednosti tihoj većini. Iako se, od dolaska SNS-a na vlast, Prajd održava redovno i bez problema, ove godine je, u kontekstu geopolitičkih trvenja poslužio kao sredstvo diskreditacije opozicije.
Vučić, kao glas pristojne i normalne Srbije, se ogradio i od litijaša, ali i od organizatora Evroprajda. Sigurno je da većini građana ne prija klerikalno-mračnjačka estetika litijaških povorki, i verovatno su litijaši i dalje margina srpskog društva i niša politički relativno slabih aktera. Sa druge strane, verovatno je još manji broj građana u Srbiji koji principijelno podržavaju održavanje Prajda.
Zbog toga je medijska poruka na kraju svih dešavanja uklopljena u narativ o pristojnoj i normalnoj Srbiji: dve ekstremne grupe su se na ulici sukobile, a država (tj. Vučić) je uspela da svima garantuje pravo na okupljanje.
Ekstremisti među samim ekstremistima, odnosno oni koji su pokušali da nasilno spreče Evroprajd i oni koju su na samoj šetnji “vređali javni moral” će biti procesuirani. Prvi će verovatno bitni novčano ili zatvorski kažnjeni, a drugima je zabranjen ulazak u Srbiju, što se ponovo savršeno uklapa u narativ da su srpske svetinje “oskrnavili” stranci, te da uopšte nije reč o autentičnom skupu.
Političko organizovanje pristojne i normalne Srbije
Poslednja inovacija iz naprednjačke marketinške kuhinje tiče se stvaranja Srpskog bloka. Nejasno je da li će to podrazumevati, gašenje već dovoljno kompromitovanog SNS-a4 ili je reč o nekoj vrsti formalnog prisajedinjenja vladajućoj partiji postojećih satelitskih partija i pokreta. U svakom slučaju, do sada je istaknutno da će Srpskom bloku na prvom mestu biti Srbija, a ne Istok ili Zapad, kako je to navodno slučaj sa opozicijom, te da će taj blok istovremeno biti i nacionalni i građanski, za razliku od opozicije koja navodno pokriva samo jedan od ova dva pola.
Može se očekivati da će ovakvoj organizaciji pristupiti i javne ličnosti koje nisu bile spremne da formalnu budu deo SNS-a. Počev od nacionalističkih ideologa i kulturnih radnika koji u poslednje vreme dobijaju značajna sredstva od države za svoje opskurne projekte, do istaknutih aktivista iz nevladinih sektora i „prozapadne“ opozicije kojima je navodno mnogo stalo do evropske budućnosti Srbije.
Naravno, van ove organizacije ostaće samo ekstremisti. Ili, da stvar banalizujemo do kraja, dobićemo treću ekstremnu opciju – opciju ekstremnog centra.
- U srpskom mejnstrim političkom diskursu se pojam “levica” često izjednačava sa društveno progresivnim snagama, nezavisno od njihove ekonomske politike. Krovnim nazivom “levica” imenuju se, dakle, liberalne, zelene i leve političke opcije svih nijansi. Naravno, ovo je prilično analitički neprecizno, ali na ovom mestu služi kao ilustracija kako se u javnosti u Srbiji interpretira politički spektar. [↩]
- Vlast najčešće navodi bliskost sa Violom fon Kramon, izvestiteljkom Evropskog parlamenta za Kosovo i članicom nemačkih Zelenih, kao ilustraciju skrivenih namera “ekstremno leve” opozicije da prizna Kosovo. Medijski nastupi fon Kramon često su prilično netaktički i bez dubljeg poznavanja konteksta srpske političke scene, što SNS-u služi kao municija za diskreditaciju tog dela opozicije. Fon Kramon najčešće dolazi u prvi plan izjavama o Kosovu, odnosu sa Rusijom i sl. a nije se libila ni da komentariše pitanje Srpske pravoslavne crkve. Za više detalja pročitati ovaj tekst. [↩]
- I navijači Partizana sa južne tribine su na utakmici protiv Nice na kratko razvili transparent na kojem je pisalo da “tradicionalne porodične vrednosti nisu na prodaju”. [↩]
- U kafanskim diskusijama širom Srbije se često može čuti kako je “Vučić dobar, a ovi oko njega ne valjaju”. [↩]