Sastav nove Vlade u Srbiji se primarno iščekivao kroz pitanje hoće li biti “prozapadna” ili “proruska”. Što se tog pitanja tiče, obje ambasade su zadovoljne. Puno važniji aspekt sastava jest priličan broj “eksperata” na važnim mjestima. Njihova je funkcija jasna: zadovoljavaju rašireni društveni sentiment koji politiku tretira kao prljavu i korumpiranu, preuzimaju na sebe nepopularne poteze, a Aleksandra Vučića lišavaju unutarstranačke konkurencije.
Više od šest meseci nakon što su održani vanredni parlamentarni izbori trećeg aprila, formirana je nova Vlada Srbije. Izbori su formalno završeni tek petog jula, zato što je na jednom biračkom mestu u opštini Bujanovac glasanje ponavljano čak pet puta. Par stotina glasova1 odlučivalo je o tome da li će lista albanske manjine preći cenzus, i time osvojiti jedan mandat, ili će SPS zadržati trideset dva poslanička mesta. Obe opcije su, kada bi bili objavljeni nepogodni rezultati po njih, podnosile primedbe i obarale biračko mesto, te su ovogodišnji izbori u Srbiji trajali rekordno dugo.
Konačno, nakon petog ponavljanja glasanja lista, Koalicija Albanaca Doline je uspela osvoji dovoljan broj glasova za jedno poslaničko mesto. Nakon toga, počeo je da teče rok od trideset dana za konstituisanje Narodne skupštine, te devedeset dana za formiranje Vlade. Očekivano, Vučić je sačekao poslednji trenutak, još jednom pokazavši lični karakter režima u Srbiji.2
Ključna pitanja
Vlada je formirana u kontekstu naznake rešavanja dva važna politička pitanja. Jedno se tiče mogućeg otpetljavanja kosovskog klupka i eventualnog potpisivanja “sveobuhvatnog sporazuma”, ovoga puta na francusko-nemačku inicijativu. Ako je verovati političkom vrhu Srbije, na stolu je predlog da se Kosovu dozvoli ulazak u UN, navodno, bez de jure priznanja od strane Srbije, u zamenu za brzo člansvo Srbije u EU.
Neposredno pre formiranja Vlade održana je i posebna sednica o Kosovu, dok je prethodnih nekoliko dana zaoštravana atmosfera u medijima, navodima da su dronovi koji su podizani sa teritorije Kosova nadgledali vojne baze u Srbiji. Uz to, aktuelno je i pitanje tablica. Prvog novembra je istekao rok za preregistraciju vozila na Kosovu sa tablicama koje su izdale državni organi Srbije. Ubrzo je suspendovan direktor policije za Sever Nenad Đurić, zbog odbijanja da sprovede preregistraciju (i odluke policajaca srpske nacionalnosti da ne izdaju kazne), nakon čega su se predstavnici Srba povukli iz svih kosovskih institucija. Ostaje da se vidi da li će se narednih dana Kurtijeva Vlada zaista odlučiti za zaplenu vozila stanovništva, što bi mogla da bude iskra koja bi dovela do većih tenzija. Zahtev američke ambasade da se preregistracija odloži na deset meseci može biti presudan.
Drugo pitanje se, naravno, tiče eventualnog uvođenja sankcija Rusiji. Iako Srbija vuče poteze kojima se otvorenije svrstava na stranu država koje su već uvele sankcije, one i formalno nisu uvedene. Sa druge strane, imenovanje Ivice Dačića na mesto ministra spoljnih poslova signal je ruskoj strani da se ne odustaje od politike sedenja na više stolica. Ipak, politička doslednost SPS-u nikada nije bila jača strana, a novi ministar je dao zanimljiv odgovor na pitanje o sankcijama, iako je celokupna izborna kampanja “socijalista” bila obojena proruskim narativom.
Važno je naglasiti da, i pored toga što objektivno ove dve teme imaju važnost, vlast ih često koristi radi zadovoljenja sopstvenih ciljeva i stvaranja kriznih situacija u kojima se Vučić najbolje snalazi. Naime, teško da se bilo koja opoziciona opcija može bolje snaći od Vučića, koji je, sa pozicije moći i uz kontrolu najvećeg dela medijske scene, u mogućnosti da diktira tempo, postavlja agendu i kontroliše narativ povodom ova dva krupna identitetska pitanja. Direktna konfrontacija sa režimom povodom ovih tema teško da može ići opoziciji u korist.
Kroz prizmu ove dva podele su mediji u Srbiji i posmatrali izbor nove Vlade. Ključno pitanje bilo je da li će nova Vlada biti “proruska” ili “prozapadna”. Na ovu dilemu najbolje su odgovorili američki i ruski ambasador – obojica su izrazila zadovoljstvo sastavom Vlade. Bez ministarskih mesta su ostale Zorana Mihajlović3 , koja je važila za političarku najbližu zapadnim ambasadama, te Jadranka Joksimović, dosadašnja ministarka za evropske integracije. Da bi situacija bila u ravnoteži, ministri više nisu ni političari koji su označeni kao proruski. Aleksandar Vulin je, istina, postao šef obaveštajne službe, dok je bez svog mesta ostao i Nenad Popović, dosadašnji ministar bez portfelja i redovni posetilac litija koje su održavane pre Evroprajd-a. Dakle, rešenja u dovoljnoj meri zadovoljavaju interese obe strane.
Zanimljivo je to što se ovoga puta se u novoj Vladi se našao rekordan broj “istaknutih ličnosti” i “stručnjaka u svojim oblastima”. Koju funkciju imaju “eksperti” u novoj Vladi, zašto se Vučić tako često odlučuje da baš njima, a ne stranačkim kadrovima dodeli najviše državne funkcije, i na kraju, koja je njihova korist od učestvovanja u Vladi u kojoj se gotovo ni za šta neće pitati?
Sve funkcije ekspertize
Od dvadeset osam ministara u novoj Vladi (dvadeset pet ministarstava i tri ministra bez portfelja) barem deset ministara se mogu okarakterisati kao nestranačke ličnosti. Toliko članova Vlade dolazi i neposredno iz SNS-a. Stranka koja se diči najbrojnijim članstvom u Evropi4 , spremna da ukaže poverenje ljudima iz sopstvenih redova, već rešenja pronalazi u “istaknutim pojedincima”.
Ovo nije prvi pokušaj da se vlast legitimiše saradnjom sa raznoraznim “ekspertima”. Premijerka Brnabić je svoju političku karijeru započela iz jedne “ekspertske” nevladine organizacije – NALED-a. Ova organizacija, ili preciznije rečeno, lobi grupa, sada već decenijama, sarađuje sa svim vladama Srbije. Reč je o grupaciji koja je blisko vezana za interese (inostranog) kapitala, i gotovo da je deo svih radnih grupa za izmenu zakona kojima se dodatno fleksibilizuje radno zakonodavstvo i dereguliše tržište radne snage.
Ana Brnabić je, kao ekspertkinja, imenovana 2016. za ministarku državne uprave i lokalne samouprave, a tek 2019. je postala članica stranke. Srbija je, takođe, imala i svog mladog i perspektivnog ministra za brzo ozdravljenje ekonomije sa prestižnog američkog univerziteta. Legitimet Vladi iz 2014. godine da sprovede mere štednje dao je, u tom trenutku, tridesetogodišnji ekonomski stručnjak sa diplomom Jejla, Lazar Krstić.
Naravno, jasno je da Vučićeva ličnost vredi više od same stranke i da SNS bez Vučića ne bi bio ni približno popularan. Međutim, ovakav sastav nove Vlade jasno ukazuje na to koliko je nepoverenje među stranačkim vrhom u svetlu neuspešnih pokušaja pojedinih visokopozicioniranih funkcionera da ojačaju svoju moć. Umesto da ponovo rizikuje sa dodeljivanjem visokih državnih funkcija nekome iz stranke, nekome ko bi potencijalno mogao da bude pretendent na presto, manje je rizično uključiti ljude kojima će ministarska funkcija poslužiti kao važna stavka u CV-ju u budućoj profesionalnoj karijeri. Imenovanjem eksperata Vučić zadržava gotovo svu moć u svojim rukama i onemogućava druge stranačke funkcionere da se dokopaju poluga kojima mogu okrnjiti njegovu vladavinu.
Teško je poverovati da neko zaista misli da bi aktuelni režim bilo kome, pa čak i “ekspertu”, dao prostora za autonomno delovanje. Prethodnih deset godina vladavine SNS-a pokazuje da se, čak i oni, koji zbog takvih motiva uđu u vlast, ubrzo razočaraju i povuku. Bilo je slučajeva, poput Saše Radulovića, kada bi ministri započinjali sopstvenu političku karijeru, nakon burnih raskida sa vlašću. Međutim, takvi potezi, nakon svih prethodnih iskustava, verovatno ne bi bili protumačeni kao dovoljno iskreni. Verovatnije je da je ovo prvi korak ka ulasku u stranačku politiku.
Osim toga, imenovanjem eksperata se zadovoljava tehnokratski i antipolitički sentiment koji postoji u srpskom društvu. Politika je za većinu građana nešto prljavo i po sebi korumpirano. Obično se podrazumeva da motiv za bavljenjem politkom jeste lični interes i prilika za napredovanje na društvenoj lestvici kroz članstvo u partijama. Zato i ne čudi da i sam Vučić često pravi otklon od dnevnopolitičkog sitničarenja isticanjem da se on bavi isključivo ozbiljnim, državničkim poslovima.
Otuda i potreba da se, različiti (nepopularni) potezi legitimišu odlukama eksperata i tako skine sopstvena politička odgovornost – za sve ono što je dobro odgovoran je lično Vučić, dok nepopularne i loše stvari rade “ovi oko njega”. No, na kraju uvek ispadne da je svaki ekspert bio deo Vučićeve vladavine, bez većih ličnih doprinosa, dok jedino Vučić opstaje kao nadstranačka figura.
Poseban problem javlja se iz demokratske perspektive. Nestranački ministri su, najčešće, neizabrane ličnosti5 koje se nikada nisu kandidovali ni za jedan nivo vlasti. Često ni u samim kampanjama nije bilo naznaka da bi neko od njih mogao da preuzme funkciju u izvršnoj vlasti. Oni su jednostavno tu zato što su “uspešni” u svojim oblastima.
Stoga, deluje da bi opozicija na antipolitičke poteze vlasti trebalo da odgovori jasno profilisanim političkim delovanjem. Opšte je poznato da se iza navodno nepristrasnih i tehnokratskih odluka najčešće kriju politike koje idu na štetu društvene većine. Prvi korak je defetišizacija ekspertske uloge i izgradnja jasno profilisane političke alternative koja ne bi svoje delovanje svodila na ukazivanje na koruptivne skandale.
- Da bi ušla u Narodnu skupštinu, lista albanske zajednice je trebalo da osvoji više od 600 glasova. Na poslednjem ponovljenim izborima osvojili su 698 glasova, što je dovoljno za jedan mandat. Zanimljivo je da su se na izborima kandidovale dve liste albanske manjine, što je jedan od razloga zbog čega trećeg aprila nijedna od njih nije ostvarila dovoljno glasova za prelazak cenzusa. Na svakom narednom glasanju je cela zajednica stala iza veće liste – Koalicije Albanaca Doline – kako bi Albanci imali makar jednog predstavnika u Skupštini. [↩]
- Novu vladu Srbije podržali su poslanici SNS-a, SPS-a, Jedinstvene Srbije, Socijaldemokratske partije Srbije (i Sandžačke demokratske partije) Rasima Ljajića, Partije ujedinjenih penzionera Srbije, Saveza vojvođanskih Mađara, Stranke pravde i pomirenja, te Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Predstavnik hrvatske manjine po prvi put će obavljati funkciju ministra u jednoj Vladi Srbije. Ministarstvo za manjinska prava i društveni dijalog pripalo je Tomislavu Žigmanovu. [↩]
- Nakon što je objavljeno da Zorana Mihajlović više neće biti ministarka odmah su krenule medijske spekulacije da bivša ministarka planira da samostalno nastavi političku karijeru. Dobar indikator da odnosi na liniji Mihajlović-SNS nisu toliko topli je to što se ona, uz već nepoželjne Nebojšu Stefanovića i bivšeg predsednika Tomislava Nikolića, nije pojavila na stranačkoj slavi SNS-a. [↩]
- Procene su da je u SNS formalno učlanjeno između sedamsto i osamsto hiljada ljudi. [↩]
- Politički sistem Srbije ne dozvoljava istovremeno obavljanje ministarske i poslaničke funkcije. Poslanici koji bivaju imenovani za ministre dužni su da podnesu ostavke na poslaničke funkcije. [↩]