Slučaj učeničkog nasilja nad profesoricom u srednjoj školi u Trsteniku rasplamsao je rasprave u Srbiji. One idu od zamišljanja oblika progona nad nasilnicima do nijansiranja procedura. Rijetko se, međutim, postavlja pitanja ima li društvo kapaciteta za nošenje s takvim problemima i ako nema – gdje ga je izgubilo?
Svedoci smo da se, povremeno, događaju stvari koje otkriju neuralgične tačke društva, koje se dese van visokih političkih krugova. To su stvari kojima se ne upravlja a koje dotaknu savest društva i provetre letargiju. Jedan od takvih slučajeva nedavno se dogodio u BiH, gde je mladi Mladen Dulić iz Laktaša izvršio samoubistvo posle javnog ponižavanja i zlostavljanja na internetu.
Samo nekoliko nedelja kasnije, 9. novembra ove godine, u srednjoj Tehničkoj školi u Trsteniku, trojica srednjoškolaca zlostavljala je svoju profesorku, prvo verbalno, da bi joj na kraju srednjoškolac krupne telesne građe, koji je stajao iza njenih leđa, izmakao stolicu. Nesrećna žena je pala, a kamera sa telefona nekog od pristunih zabeležila je smeh posle njenog pada. Profesorku niko nije pokušao da zaštiti.
Sve je prenošeno uživo na društvenim mrežama, a za svaki slučaj, snimak je prosleđen jednom od njenih sinova, učeniku iste škole koji je u tom trenutku bio u drugoj učionici iste zgrade. Inače je reč o starijim maloletnicima ili mlađim punoletnicima od 17 i 18 godina.
Javnost je eksplodirala; pored medijski forsirane priče o sukobima povodom pitanja ko će izdavati registarske tablice Srbima sa severa Kosova, odnosno ko će naplaćivati registraciju vozila, pored rata u Ukrajini i svakodnevnih poskupljenja, pored zagađenog vazduha i svakodnevnih protesta protiv uništavanja životne sredine zbog rudne rente, uplašeni pogled jedne fizički krhke žene bio je dovoljan da otvori Pandorinu kutiju do te mere, da je nemoguće odmah pobrojati sva zla koja su iz nje utekla.
Ko je ko?
Kao što to sve češće biva, proključale su društvene mreže, forumi i komentari u medijima; jedni traže krivce i osvetu predlažući kazne, drugi okrivljuju zakon koji previše štiti učenike, treći iznose svoja iskustva, četvrti pokušavaju da nađu smisao… Mnoge su kolumne napisane za samo tri dana, a teme su se neprestano otvarale. Jedan od najviralnijih tekstova napisao je znameniti pesnik za decu još iz jugoslovenske ere – Ljubivoje Ršumović, pod naslovom “Ko je kome izmakao stolicu”.
Sa nevoljnom centralnom akterkom lako se identifikovati: ona je fizički slabija od svojih napadača, opkoljena, je, uplašena i suočena sa besmislom obesnog nasilja. Naspram nje su tri mlada muškarca, za mnoge, pa i za zakon, bar deo njih, još uvek deca, ali ipak u fizičkom smislu nepotcenjujuće snage. Ona, iako u nekakvom simboličkom poretku stvari zbog svog zvanja bi trebalo da predstavlja nekakvu moć u učionici, u konkretnoj situaciji je sve osim toga. Ona je slaba, uplašena i potpuno opkoljena. Sama.
Uz to što je nadjačana i ugrožena, empatiji doprinose i činjenice koje su ubrzo isplivale na površinu: ona je samohrana majka dvojice sinova, dok je dodatno poniženje učinjeno tako što je internet-lajv prosleđen i njenom sinu, vršnjaku i kolegi napadača-učenika. Pored trojice neposrednih izvršilaca, u prostoriji je bio nepoznati broj pasivnih saizvršilaca, zabavljenih situacijom.
Trojica mladića, kako kažu, do tog trenutka nisu smatrani za incidentne, mada je jednom od njih trojice stariji brat pripadao grupi takozvanih problematičnih učenika. Njega je otac spasavao uz pomoć nekog advokata sa kojim je dolazio u školu, kažu upućeni. Nije potrebno mnogo da se zaključi kako taj momak pripada bogatijem i bahatijem sloju koji poniženoj i uvređenoj većini tako često upada u oči.
Time je javna podrška napadnutoj profesorki engleskog jezika u Tehničkoj školi u Trsteniku postala nesumnjiva. Iako je bilo i onih, istina malobrojnijih, koji su pokušali da nađu nekakvu olakšavajuću okolnost pozivajući se pre svega na mladost aktera, simpatije prema napadnutoj su vrlo izrazite.
Ova, uzavrela atmosfera stuštila se na jedan sistem koji je poslovično trom; nasilje u školama, bilo ono vršnjačko ili ne, sa mukom je uvek izlazilo u javnost. Krajnje birokratizovanim procedurama opterećeni profesori/ke i direktori/ke u školama najviše vole da se mnogo ne uzburkavaju strasti i da se, kako se to kaže, ne talasa. Priroda posla je takva da se prema mladim ljudima inače mora delikatno postupati, a uz to sve formalnije procedure traju sve duže i imaju sve manje rezultata.
Tako se do sada dešavalo u nekim slučajevima vršnjačkog nasilja, da žrtve moraju da menjaju školu, a ne nasilnici, te da iste žrtve noseći svoju stigmu to postaju i u novoj sredini, naročito u manjim gradovima. To je direktna posledica tromosti postupka i nejasnosti regula, a bogme često i duplih standarda nadležnih. Ti dupli standardi su, dabome, često povezani sa ekonomskom ili društvenom moći nekog od učesnika, naročito ako je neko iz moćnije pozicije nasilnik. Do zainteresovane javnosti, pet dana nakon incidenta doprla je neproverena informacija da je otac jednog od učenika odneo lekarsku potvrdu kojom dokazuje neuračunljivost svog sina.
Dosadašnji rezultat svega je pokretanje disciplinskog postupka protiv trojice neposrednih učesnika; profesorka je na bolovanju zbog povreda, ali i šoka, zadobijenih prilikom incidenta, te, metaforično rečeno – svetla reflektora koji su sada upereni ka uslovima u kojima rade prosvetni radnici i radnice u Srbiji.
Policija, kao ni tužilaštvo, još nisu preduzeli ništa. Sve je na školskim organima, odnosno na Nastavničkom veću dotične škole. Za sada je rečeno da je slučaj kvalifikovan kao “treći nivo nasilja”, za šta je jedna od mogućih sankcije ona najteža – isključenje iz škole. Članice i članovi Nastavničkog veća, ako je verovati medijima koji slučaj prate, izražavaju spremnost da svoju solidarnost sa koleginicom izraze i glasanjem za najoštriju kaznu koja je u njihovoj nadležnosti.
Prosvetari
Jedan od najjačih efekata koji je izazvan ovim slučajem jeste skretanje pažnje na položaj prosvetnih radnika u Srbiji. Njihove legendarno niske plate nisu nepoznate u široj javnosti, ali kao što to često biva, svi koji rade poslove koji se plaćaju iz budžeta Republike Srbije, od onog drugog dela zaposlenih, a naročito od armije nezaposlenih, ne uživaju previše simpatija.
Takođe, za razliku od drugih, radnicama i radnicima u prosveti postojanje raspusta i striktno poštovanje praznika, te uopšte mogućnosti da u institucijama budu zaštićeniji od kršenja radnih prava, što se u privatnim kompanijama često dešava, uzima se kao otežavajući faktor kada je u pitanju osećanje solidarnosti sa njima. Međutim, uplašeni pogled napadnute profesorke je u ovom slučaju prevagnuo. Iako postoji svest u društvu o tome da su nastavnice, nastavnici, profesori i profesorke često pod pritiskom moćnih i/ili bahatih, ništa tako dobro nije taj pritisak društvu opisao od ovog prizora.
Zbog svega ovoga, deo zaposlenih u prosveti pokrenuo je prosteste koji, pre svega, imaju za cilj da izraze solidarnost sa svojom koleginicom, ali su istovremeno izneli određene zahteve koji bi, po njima, mogli da preduprede događaje slične ovom. Zahtevi koje je formulisala Unija sindikata prosvetnih radnika odnose se na izmenu Pravilnika o bezbednosti zaposlenih u školama sa idejom da se izbore za status službenih lica.
Organizatori ovih skupova koji su održani u više gradova Srbije, izjavili su da je u toku izjašnjavanje prosvetnih radnica/ka o predlogu da se 1. decembra obustavi rad u svim osnovnim i srednjim školama u čitavoj zemlji. Znajući kako su do sada funkcionisali protesti zaposlenica/ka u prosveti, teško je očekivati da se to zaista i dogodi, jer do sada kada je proglašavan opšti štrajk tek manji deo škola je zaista i obustavljao nastavu. Jedan deo škola je često skraćivao časove umesto da obustavi nastavu, a deo se nije obazirao na dešavanja.
Sva je prilika da će i sada tako biti.
Šta je trulo u državi Danskoj?
Neminovno je da kada se otvori tema položaja prosvetnih radnica/ka, na to nadoveže i pitanje o položaju prosvete u društvu. Na to se, isto tako prirodno nadovezuje pitanje sve vidljivijeg nasilja, vršnjačkog, rodnog ili opšteg, a naravno i pitanje adekvatnog društvenog odgovora na njega.
Ni na jedno od postavljenih pitanja tranziciono društvo koje dodatno okružuje opšta kriza, do sada nije smoglo snage da odgovori. Puls javnosti je takav da se i dalje traga putem pooštravanja kazni. Među komentatorima vesti u poslednje vreme vrlo je popularno donošenje presuda, odnosno predlaganje istih. Sve glasnije se čuju glasovi koji prizivaju povratak smrtne kazne.
Slično je i u ovom slučaju, srećom pa makar ovde ne mora da se razmišlja o smrtnim kaznama, ali ovde, kao i u većini drugih slučajeva, provejava stav da su kazne preblage. Niko ne razmišlja o tome da su izlivi besa i otvoreni pozivi na linč takođe neka vrsta nasilja i da zapravo samo perpetuiraju dalje ovaj fenomen.
Takođe, do sada se još niko javno nije zapitao kako je moguće da se sve ove decenije pooštravaju kazne, od saobraćajnih, preko svih drugih (ne računajući naravno ukidanje smrtne kazne), a da to do sada ne samo da nije dalo nikakve rezultate, nego ispada potpuno obratno.
Da li će se išta promeniti?
Opisani slučaj napadnute nastavnice iz srednje škole u Trsteniku učinio je više za ukazivanje na katastrofalni položaj zaposlenih u prosveti više nego što su to učinili neubedljivi pokušaji sindikalne borbe u ovoj grani.
To je najveća promena koju on sa sobom nosi. Manje od dve nedelje posle tog događaja, već se dogodio slučaj vršnjačkog nasilja u Subotici kojom prilikom su učeniku osmog razreda polomljena rebra i oštećena je slezina (koju su lekari morali da odstrane) tokom napada od strane tri (opet isti broj!) vršnjaka – sa leđa. Ovaj slučaj takođe pripada famoznom trećem nivou, a roditelji napadnutog trinaestogodišnjaka imaju prigovore na ponašanje zvaničnika škole koji, po njihovom mišljenju, nisu preduzeli dovoljno, pa su sami podneli krivične prijave protiv roditelja napadača, ali i protiv škole iz koje odgovaraju da oni postupaju po predviđenim protokolima.
Ukratko, kao ni u drugim oblastima društvenog života, same izmene zakona kakve god one bile, neće biti u stanju da naprave bilo kakvu suštinsku promenu u odnosima. Tome nas je život u tranziciji naučio. Pravna država – to su ove procedure na kojima se insistira – spore i sve komplikovanije, dok je život neuporedivo brži. Kapitalistički sistem ima svoj zlatni zakon – iznad svih pisanih zakona – a to je da bogatiji, moćniji, jači uvek imaju više mogućnosti da stave i zakon i sud na svoju stranu.
U takvom jednom sistemu, potplaćeni i poniženi prosvetni radnici nemaju nikakvu šansu, kao ni svi drugi potplaćeni i poniženi, bez obzira na eventualni status službenog lica ili bilo koju drugu vrstu zakonski zaštićene kategorije. Pogledajmo, uostalom broj kitova u okeanima ili slonova u Africi, koji su zaštićeni takođe.
Jedina prava zaštita za prosvetne radnice/ke, kao i za sve druge, jeste stvaranje jakih sindikalnih i stručnih udruženja i mnogo viši stepen solidarnosti i klasne svesti nego do sada.