U današnjim se analizama i ocjenama takozvanog realnog socijalizma uglavnom pribjegava usporedbi s nadmoćnim takmacom: parlamentarnim kapitalizmom. Ono što se zaboravlja jest da su oba sistema 70-ih bila suočena s istim ekonomskim problemom koji je iziskivao kršenje društvenih i političkih obećanja i životnog standarda. Zapad je u tome uspio, prvenstveno zbog političkog uređenja, dok komunizam na Istoku nije imao otvoren manevarski prostor za takve poteze. Takva perspektiva koju nudi američki znanstvenik Fritz Bartel, a ovdje “prevodi” Darko Vesić, vrlo je plodna i za razumijevanje kraja Jugoslavije kao projekta.
Galopirajuća inflacija, energetska i finansijska kriza, pad životnog standarda, porast globalne političke i ekonomske nestabilnosti, evropska zavisnost od ruskih energenata, istočnoevropska zavisnost od zapadnih finansija, sve veća javno zaduživanje, vojna napetost između globalnih supersila, neodrživost postojećeg ekonomskog modela razvoja itd, itd. Iako zvuči kao spisak tema koje ovih dana pune novinske stupce i okupiraju prime time termine informativnih emisija, ovo nije opis savremenog istorijskog trenutka, već situacije u kojoj se svet, a pre svega evropski politički prostor, našao u drugoj polovini hladnoratovskog perioda, tj. tokom dekada 1970-ih i 1980-ih. Svaka sličnost sa današnjim dešavanjima ipak nije slučajna.
Sedamdesete godine dvadesetog veka predstavljaju prekretnicu u globalnoj ekonomiji i politici. Svet koji je do tada postojao – zlatno doba kapitalizma i uspon države blagostanja na zapadu, uz paralelno jačanje političke i ekonomske moći državnog socijalizma iza gvozdene zavese – više nikada neće biti isti. Decenija koja je počela padom bretonvudskog sistema i ukidanjem dolar-zlatnog standarda, zatim ostala upamćena po ekonomskim potresima i nafnim krizama, a na svom kraju izrodila perjanice neoliberalne ideologije kao što su Margaret Tačer i Ronald Regan, u potpunosti je promenila okvir i pravila igre u kojima se globalna ekonomija i politika dešavaju. I dok je projekat socijalizma u istočnoj Evropi kao posledica svega ovoga propao, kapitalizam je preživeo – ali nikada nije uspeo da omogući visoke životne standarde svojim građanima kao tokom Les Trente Glorieuses, ere koja i dan danas u kolektivnom imaginarijumu određuje kakve sve mogućnosti kapitalistički razvoj može da ponudi običnom čoveku – samo kada se jednom konačno izvučemo iz tranzicije ili prebrodimo i ovu poslednju recesiju.
Okviri koji su tada uspostavljani umnogome i danas određuju svet u kojem se nalazimo, a repetitivnost problema i kriza kojima smo izloženi ukazuje na postojanje strukturnih uzroka. Glavni uzrok svakako jesu kontradikcije funkcionisanja tržišne ekonomije. Međutim, kako su se one ispoljile u tom konkretnom istorijskom trenutku? Kako se svet koji je obećavao prosperitet za sve tako brzo preokrenuo u svet kojim dominira rastuća nejednakost? Ovo je upravo i tema knjige Fritza Bartela The Triumph of Broken Promises: The End of the Cold War and the Rise of Neoliberalism. U ovoj političko-ekonomskoj studiji transformacije globalne ekonomije koja se čita kao istorijski triler, autor nam nudi pregled istorijskih dešavanja uz objašnjenje kako su ekonomske snage oslobođene krizom 1973. godine – kretanja cene nafte, finansijska tržišta i ekonomska disciplina – na koncu dovele do mirnog završetka Hladnog rata i uzdizanja neoliberalne globalne ekonomije.
Prekršena obećanja
Bartel celu istoriju nakon Drugog svetskog rata deli na dva dela – period kada su se zemlje demokratskog kapitalizma i državnog socijalizma takmičile u obećanjima o boljem životu za svoje građane, i eru kada je predmet nadmetanja postalo to ko će pre i uspešnije da ova obećanja prekrši. Istorijski nezapamćeni ekonomski rast koji je postignut u posleratnom periodu predstavljao je osnovu društvenog ugovora na obe strane gvozdene zavese – bez obzira da li se model bazirao na parlamentarnoj demokratiji i slobodnom tržištu ili jednopartijskom sistemu i petogodišnjim planovima, preduslov opstanka na vlasti za političke lidere je bio konstantno rastući životni standard. Jedan dobar deo radničke klase je iz ovoga uspeo da profitira. (Drugi deo, koji često nije bio odgovarajuće nijanse, pola ili na pravoj geografskoj dužini i širini nažalost nije osetio te boljitke. Ipak, to je tema nekog drugog teksta.)
Ekonomski rast je usporio već do početka 1970-ih dok je pravi šok za globalnu ekonomiju došao u obliku skoka cene nafte 1973. a ubrzo i 1979, što je postojeću recesiju pretvorilo u krizu punih razmera, najveću u posleratnom periodu. Antiinflatorne mere zasnovane na do tada dominantnoj kejnzijanskoj doktrini samo su pogoršale stanje na Zapadu, a skok cene nafte je ogolio zastrašujuće nisku produktivnost zemalja Istočnog bloka i SSSR se našao pred teškim izborom – ili da pokuša da održava svoju imperiju dostavljanjem jeftine nafte svojim satelitima a na račun životnog standarda sopstvenih građana, ili da iskoristi skok cena kako bi očuvao društveni ugovor kod kuće. Sovjeti su se ipak odlučili za drugu opciju, što će ostatak Istočnog bloka staviti u neugodnu situaciju potrage za novim načinom postizanja ekonomskog rasta.
Ovakav razvoj događaja zahtevao je radikalan odgovor. Međutim, kakve su opcije stajale na raspolaganju tadašnjim globalnim liderima? Pad ekonomskih aktivnosti bi trebalo da bude propraćen i prilagođavanjem obima potrošnje – čitaj: merama štednje. Ovo bi značilo potpuni raskid dotadašnjeg društvenog ugovora, za šta mnoge vlasti još nisu bile spremne da podnesu političku cenu. Srećom, pred njima je stajala nova opcija. Nagomilane kontradikcije proistekle iz pokušaja kontrolisanja svetske valute primorale su SAD da 1971. ukine razmenjivost dolara za zlato, a konkurencija na tržištu evrodolara naterala ih je da tokom sledeće decenije reformišu svoj finansijski sektor u smeru smanjenja kontrolnih mehanizama. Ova deregulacija finansijskih tržišta, u kombinaciji sa narastajućim kapitalom kojem su bile potrebne investicione prilike, učiniće da se bankarski i finansijski sektor od dosadne ekonomske grane sa niskim stopama prinosa pretvori u najunosniji biznis u savremenom kapitalizmu. Jedni od prvih klijenata koji su se okrenuli jeftninim kreditima kao načinu očuvanja životnih standarda svojih građana su bile nacionalne vlade, kako kapitalističke tako i socijalističke provenijencije. Pre svega zemlje u razvoju i sovjetski sateliti su u rekordnom roku nagomilali zabrinjavajuće količine javnog duga, međutim svetska tržišta kapitala u tom trenutku nisu pokazivala opadanje poverenja u njihovu kredibilnost.
I sve je ovo bilo OK dok su na svetskom tržištu bili dostupni jeftini krediti tokom 1970-ih. Međutim, dalji razvoj događaja će ovo da promeni iz korena. Naime, kako bi zauistavio deceniju neobuzdane inflacije, Pol Volker, tadašnji predsednik američke centralne banke, Federalnih rezervi, podigao je referentnu kamatnu stopu na najviši istorijski nivo i time izazavao novi šok na globalnim tržištima. Posledica ovoga je bila da je zaduživanje sada postalo skuplje za sve one koji su kreditima pokušavali da očuvaju životne standarde svojih građana a time i sopstvene političke pozicije. Dodatno, nova situacija će dati novu unosnu priliku za ulaganje globalnim vlasnicima kapitala – američki javni dug. Pošto je srozao realna primanja u domaćoj ekonomiji, Volkerov šok je i uverio globalni kapital da će SAD interes kapitala uvek staviti ispred interesa radničke klase. Po prvi put u posleratnoj istoriji tok novca će okrenuti smer i početi da se sliva ka američkom tržištu. Obnova poverenja globalnog kapitala u američku politiku, uz privilegovani status dolara kao glavne rezervne valute, omogućiće svim američkim vladama sve do danas da uživaju povlastice vođenja ekonomije putem deficita državnog budžeta i tekućeg računa platne bilance. Reganovoj administraciji, koja se tada našla na vlasti, ovo je dalo idealnu pozornicu za sprovođenje svojih neoliberalnih mera – rezanje poreza uz ogromna ulaganja u vojni sektor – što će SAD-u omogućiti povratak kako ekonomske tako i vojne hegemenije na globalnom nivou.
Prilagodljivost političkih uređenja
Za ostale zemlje ovo će značiti da će pre ili kasnije morati da pristupe strukturnom prilagođavanju svojih ekonomija i društvenog ugovora, bez obzira da li to zvali neoliberalnom reformom ili socijalističkom perestrojkom – ili, kako Bartel to naziva: politici kršenja obećanja. Ona zemlja koja se dokaže kao brža i efikasnija u tome imaće i veće šanse da umilostivi bogove svetskog tržišta kapitala. Pokazaće se da su u ovoj trci bolju startnu poziciju imale ekonomije kapitalističkog zapada, pre svega zbog svojih političkih uređenja. Naime, izborna demokratija je bila ključna u relativno brzom uzdizanju neoliberalne ideologije pošto je omogućila politički izduvni ventil za teške ekonomske žrtve koje su morale da se podnesu. Kako autor tvrdi, gorka pilula pada životnog standarda je lakše mogla da se proguta na Zapadu gde su građani mogli svoje nezadovoljstvo da izraze na izborima. Neoliberalizam će se nametnuti kao ideologija koja će vrednovanje društvenog progresa i materijalne dobiti za sve zameniti željom za individualnim postignućem. Iza retorike o političkim i ekonomskim slobodama pojedinaca krilo se nametanja ekonomske discipline kao vrednosti po sebi.
Suprotno tome, ova politička i ideološka sredstva nisu stajala na raspolaganju komunističkim liderima na Istoku, i oni su toga bili vrlo svesni te stoga i spremni da što duže odlažu pokušaj ekonomskih reformi. Ostali su zaglavljeni između ekonomske neophodnost i političke nemogućnost revidiranja društvenog ugovora. Međutim, kako je vreme prolazilo pritisak se samo pojačavao, a nevoljnost globalnog kapitala da ulaže na Istok prebacio je poluge moći u ruke Zapadnih sila i međunarodnih institucija kao što je MMF. U zamenu za olakšavanje ekonomskih poteškoća, Zapad je sada mogao da od Istočnog bloka traži ekonomske i političke reforme kao i diplomatske ustupke, a komunistički lideri su vremenom bili sve skloniji da na njih pristanu. Prihvatanje društvene uloge Solidarnosti u Poljskoj, uklanjanje ograde sa granice sa Austrijom u Mađarskoj, otvaranje Berlinskog zida u Istočnoj Nemačkoj i mirno pristajanje na nemačko ujedinjenja od strane SSSR-a su direktna posledica sužavanja manevarskog prostora socijalističkih vlasti.
“Dobro ponašanje” u vidu primene mera “ekonomske stabilizacije” i “političke demokratizacije” nagrađivano je finansijskom pomoću koja je omogućavala odlaganje najtežih privrednih reformi. Međutim, ništa od ovoga nije moglo trajno da spasi socijalizam u Istočnoj Evropi. Reformulacija društvenog ugovora morala je da bude legitimizovana od strane građana, ali, kako Bartel zaključuje, komunizam nije imao smisla u eri kršenja obećanja. Ideologija čiji je raison d’etre bio pokušaj postizanja društvene jednakosti za sve nije mogla da preživi salto mortale u pokušaju da se transformiše u ideologiju koja zastupa samo jednake šanse uz tolerisanje ogromnih nejednakosti. Na istorijskoj sceni je već postojala doktrina koja je ovo bolje artikulisala i koja je uz nejednakost barem nudila (privid) političkog izbora. Narodi Istočnog bloka su tako bili akter koji će doneti prevagu ka konačnom slomu komunističkog eksperimenta u Evropi. Ako već nisu imali izbora u vezi sprovođenja ekonomskih reformi, barem će izabrati vlast koja će ih implementirati. Ono što neće razumeti jesta da ni ta vlast nije bila zaista njihova, već da je morala da zastupa pre svega interese globalnog kapitala.
Što znači nama?
Šta ova studija znači nama danas i ovde? Za početak, može nam pomoći da bolje razumemo uzroke sloma socijalizma i u SFRJ. Jugoslovenska ekonomija je bila daleko otvorenija u poređenju sa zemljama Istočnog bloka i pritom je imala teži pristup jeftinim energentima, što ju je svakako činilo podložnijom efektima navedenih kriza i šokova. Iz te vizure nam porast njene zaduženosti može postati mnogo jasniji. Takođe, potezi jugoslovenskog rukovodstva tokom 1980-ih u pogledu jačanja uloge tržišta, ali i politički ustupci koji su činjeni republikama a koji će se u sledećoj fazi prevesti u međuetničke tenzije, mogu delovati smislenije ako se gledaju kroz prizmu prinude na sprovođenje “politika kršenja obećanja”. U kombinaciji sa studijama kao što je Economic Reform and the “Double Movement” in Yugoslavia: An Analysis of Labour Unrest and Ethno-Nationalism in the 1980s Jakea Lowingera, koja nam upravo osvetljava reakciju jugoslovenskog naroda na pokušaj sprovođenja mera ekonomske stabilizacije, i tekstovima poput “Teorija i praksa radničkog samoupravljanja u Jugoslaviji: kritički pogled” Krešimira Zovaka, koji nam pomaže da arazumemo kakve posledice proizvodi tržište kao glavni regulator ekonomskih aktivnosti u jednom socijalističkom društvu, knjiga Fritza Bartela može predstavljati bazu za materijalističko tumačenje kraja Jugoslavije.
Takođe ona nam nudi strukturno objašnjenje za rastuću zavisnost država širom sveta o finansijskim tržištima nakon naftne krize iz 1973. Posledica toga je bila uspostavljanje dominacije neoliberalnog društvenog okvira u kojem pristup energentima, globalnim finansijskim tržištima i prinuda na ekonomsku disciplinu kao preduslov konkurentnosti predstavlja crvene linije koje i danas određuju naš manevarski prostor. Glavna posledica ovoga je odustajanje država od zaštite interesa radničke klase i njena nova posvećenost zaštiti interesa kapitala.
Po priznanju samog autora ova studija nije pokušaj istorijskog revizionizma već ponovo otkrivanje postojećeg istorijskog znanja. Akterima kojima se bavi, pre svega socijalističkim liderima kao gubitničkoj strani, izneti uvidi su već bili poznati: posledice energetske krize na ekonomske poteškoće i pribegavanje jeftinim kreditima i nafti kao sredstvima za izbegavanje teških privrednih reformi (“život preko granica mogućnosti”); uticaj izborne demokratije kao bitnog sredstva za pronalaženje ideološke osnovice neophodne za prevazilaženje društvene krize koja je i na istoku i na zapadu imala suštinski iste korene; fundamentalne sličnosti između neoliberalne politike i socijalističke perestrojke. Negde na putu ovi uvidi su ostali zagubljeni za savremena mejnstrim tumačenja uzroka sloma komunizma i uspona neoliberalizma. Većina teoretičara se fokusirala na izuzetne istorijske ličnosti i njihove bitne političke odluke, čime je izbegla bavljenje širim političko-ekonomskim strukturama. Međutim, tek fokus na njih nam može pomoći da razumemo kako su sužavale izbor aktera i postavljale teško promenljive trajektorije društvenog razvoja. Kako bismo uopšte mogli da razmišljamo o prevazilaženju granica ovog dominantnog modela ekonomskog razvoja, moramo da razumemo gde se one nalaze.