Naslovna parafraza precizno opisuje proces beskonačne privatizacije Elektroprivrede Srbije. Troškove stalne tenzije između privatizacijskih naloga zapadnih financijskih institucija i nevoljkosti vlasti da se odrekne važnog klijentelističkog resursa plaća narod koji se svakom novom rundom poskupljenja uvjerava da Srbija ima najjeftiniju struju u Europi.
U Srbiji će nova cena električne energije stupiti na snagu prvog dana Nove godine. Aktuelna cena uspela je da potraje čitava četiri meseca. Prethodno, septembarsko poskupljenje bilo je u visini od 8,3 odsto (poskupljenje od 6,5 odsto plus porezi i akcize), a tom prilikom povećana je i cena naknade za obnovljive izvore energije.
Novogodišnja cena struje biće veća za novih osam odsto, a nazivaju je “korekcijom”, što je uobičajeni eufemizam za poskupljenje, jer niko ne pamti “korekcije” u obrnutom smeru. Kao i prethodno poskupljenje, kao i mnoga druga poskupljenja struje prethodnih godina, i ovo je praćeno naslovima koji ponavljaju mantru vlasti: U Srbiji je cena među najjeftinijim u Evropi.
“Najjeftinija struja ili među najjeftinijim”
Ako pogledamo unazad tekstove koji su pratili ova poskupljenja, uočićemo zapanjujuću sličnost; uvek se insistira na tome da, uprkos “korekcijama”, građanke i građani Srbije imaju najjeftiniju struju. Iako još uvek postoje političari iz vlasti koji koriste ovu formulaciju, deo medija je morao malo da je modifikuje: sada je među najjeftinijim.
U skladu sa uobičajenim pravljenjem dimne zavese, postoje i oni treći koji tvrde da su obe te tvrdnje tačne i to zato što sama cena struje, ako se ne računaju PDV i akcize jeste najniža, ali kada se na to dodaju nameti za budžet, a onda stanovnici Srbije plaćaju više od stanovnika Turske, BiH, Crne Gore, Makedonije, Albanije i Mađarske, a uz to i Kosova, što mediji u Srbiji redovno prećutkuju.
Bez obzira na to, argument komparativne jeftinoće neće tako lako nestati iz propagandnog korpusa sistema, ma koliko prosečni stanovnici prednosti niske cene ne osećaju, zbog svog nezavidnog standarda pre svega.
Socijalna kategorija
Cena struje je u Srbiji zvanično spadala u socijalne kategorije. To je, pre svega bilo moguće i infrastrukturno, jer je korišćenjem ogromnog hidropotencijala Dunava u dva sistema hidroelektrana Đerdap I i Đerdap II Srbija proizvodila dovoljno struje za pokrivanje svojih potreba kao i za izvoz, čak i tokom mračnih devedesetih XX veka kada Srbija zbog međunarodnih sankcija, raspada zemlje i rata nije ulagala ništa u infrastukturu.
U prethodnim decenijama, termoelektrane su takođe imale ogroman udeo u proizvodnji struje, ali to je, u skladu sa novom ekološkom politikom, resusrs na koji se ne može još dugo računati. Na ovom mestu moramo se osvrnuti na prošlogodišnji skandal koji je izazvan nesrazmernim zagađenjem koje je izazvala Termoelektrana Nikola Tesla (TENT) u Obrenovcu.
TENT je najveća termoelektrana u Srbiji i još uvek je u državnom vlasništvu. To, u kontekstu stranačkog upravljanja društvenim resursima znači postavljanje lojalnih i podobnih kadrova čime se često vodi unutarstranačka politika i pravljenje ravnoteže između različitih interesnih grupa.
Na taj način je na čelo najveće termoelektrane došao ni po čemu kvalifikovani Milenko Grčić koji je uspeo da napravi takve skandale da je pod njegovom upravom došlo do rapidnog povećanja mikročestica a sama termoelektrana je doživela svojevrsni kolaps. Njegovo upravljanje TENT-om je bilo toliko skandalozno, da je za razliku od nekih drugih funkcionera, ne samo smenjen, već i krivično gonjen, jer ga je njemu nadređeno ministarstvo opteretilo sa dve krivične prijave, koje je sud ipak odbacio.
Srbiju u narednom periodu definitivno očekuju ozbiljnija ulaganja u infrastukturu, delom zbog njene dotrajalosti, delom zbog ekoloških standarda, a delom zbog uništavanja dela kapaciteta što je direktno uzrokovano lošom i klijentelističkom upravom.
Ko određuje cenu
Ako ranije nije bilo jasno, poskupljenje iz 2015. godine, o kome je na ovom istom mestu već pisano pokazalo je da je cena struje više ili manje u direktnoj nadležnosti MMF-a. Proučavajući strukturu privrede i socijalnu situaciju u Srbiji, službenici MMF-a su zaključili da je budžetske minuse i nedostatke najbolje popuniti kroz cenu struje. Tada su Vladi Srbije i njenom tadašnjem premijeru, a sadašnjem predsedniku, uručili program koji je uključivao i izmenu zakonske procesure da bi poskupljenje od 15 odsto bilo moguće.
Struktura tog poskupljenja bila je zanimljiva: 7 odsto išlo bi Elektroprivredi, a 8 odsto pravo u budžet. Posle višemesečnog odugovlačenja i pregovora, struja nije poskupela za 15, nego za 12 odsto. Razlika od tri odsto je zapravo mera uticaja ovdašnjih faktora na trenutnu cenu struje.
Taj trenutak je označio kraj tretiranja struje kao socijalne kategorije i njen prelazak u onu sferu u kojoj građani, preko postojećih poreza, direktno pune budžet da bi zadovoljili kriterijume MMF-a, a ne da bi se ta sredstva vratila društvu kome su preko potrebna.
U prethodnom, još uvek aktuelnom, septembarskom poskupljenju lako je uočiti tragove druge međunarodne finansijske institucije, a to je Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD). U kontekstu aktuelne energetske, privredne i ratne krize, komandanti bankarskih jedinica aktivnih u Srbiji pozivaju na štednju i energentsku efikasnost, ali i velika ulaganja koja treba da prevaziđu postojanje termoelektrana.
Zapravo, između redova konferencije “Finansiranje OIE (obnovljivih izvora energije) iz ugla vodećih banaka i bankara” može se videti najava privatizacionih aktivnosti na ovom polju. Iznad svega, ono na čemu bankari insistiraju jeste da se shvati da je niska cena energenata iza nas. O tome bi mnogo bolje mogli da govore oni koji u Srbiji plaćaju struju, a ne pripadaju tankom sloju privilegovanih.
Po svemu što može da se vidi, cena struje bi u Srbiji svakako rasla, bez obzira na krizu izazvanu ratom. Za to postoje dva razloga: prvi je zamena stare tehnologije koja je koristila fosilna goriva, što u Srbiji najčešće znači ugalj, a drugi je taj što je evo već sedam proteklih godina struja postala neiscrpni izvor za punjenje državnog budžeta.
Od profita do gubitaša
Srbija je preživela već nekoliko talasa najava i pokušaja restruktuiranja elektroprivrednog sistema. Najveća zamerka, iz ugla vladajuće polit-ekonomske paradigme jeste to što je sistem još uvek glomazan i neprivatizovan. Pripadnici te škole razmišljanja smtraju da višedecenijski pozitivni bilans koji je taj sistem ostvarivao jeste posledica njegovog, kako oni smatraju, “monopolističkog” položaja.
Godinama već se razmatraju razni scenariji za privatizaciju, neki reorganizacioni koraci su već učinjeni 2014. godine, ali više kao pripremne radnje jer promene koje je trebalo da omoguće privatnim distributerima da otkupljuju struju od proizvođača, pa je kasnije preprodaju krajnjim korisnicima još nisu zaživele.
Najverovatniji razlog za to je upravo moguće komplikovanje priliva već uračunatih sredstava u budžet. A, naravno da ne treba potceniti ni interes vladajućih da imaju kompletnu kontrolu nad kadriranjem među rukovodiocima elektroprivrede.
Takođe, bitna osobina koju ne treba potceniti jeste položaj krave-muzare za razna sponzorstva koju EPS trenutno ima i o kojima se očito odlučuje van kruga samog privrednog subjekta. Ideja o privatizaciji se povremeno javi u vidu podsetnika da ona još uvek nije izvršena. Loše upravljanje u šta spada i nebriga o stanju strukturnih elemenata sistema, beskonačno rasipanje sredstava kroz poslove sa tajkunima i moćnicima poput Dragana Markovića Palme koji ima eksluzivni ugovor za prevoz uglja unutar sistema EPS-a, doveli su do toga da jedini proizvođač i distributer struje u Srbiji počne da ostvaruje loše poslovne bilanse. Uz to, poslednjih je godina Srbija prešla iz kategorije izvoznica u kategoriju uvoznica struje.
Priče oko privatizacije
Sve u vezi sa pričom o privatizaciji liči na neku koordinisanu kampanju dezinformisanja, koja se pritom i ne odvija pod najsjajnijim medijskim reflektorima, jer je to mesto rezervisano za beskonačnu sagu o razračunavanju beogradskih sa prištinskim vlastima. Nepotrebno je reći da je priča o privatizaciji otpočela posle dolaska “proevropskih” snaga na vlast.
U trenutno uzavrelim događajima na severu Kosova, čak je i informacija o novom poskupljenju prošla nezapaženo, jer u politici glavnog toka nema mesta za socijalna pitanja. Takozvana opozicija više voli da se bavi pitanjima koja odgovaraju i vlasti – Kosovom, zakonima i procedurama umesto životnim potrebama društva.
Ne može se, dakle, reći da mediji i političari drže ovu temu skrivenom, ali ona se nalazi daleko iza Kosova, stranačkih prepucavanja, pitanja “pete frekvencije” ili svetskog prvenstva u fudbalu i drugih velikih sportskih događaja. Tako, među drugorazrednim vestima mogu se pročitati razne vesti, najave, prognoze koje se menjaju po potrebi.
Evo kako to u praksi izgleda, uzimajući u obzir samo ovogodišnje vesti: prvo se u junu javljaju vesti o tome da vlast razmatra “moguće modele privatizacije”. Zatim, sledećeg dana tadašnja ministarka to demantuje. Onda, ovog meseca premijerka Brnabić izađe sa tvrdnjom da neće biti privatizacije, ali da je reformisanje neophodno. Onda, sledeće sedmice dolazi vest da EPS prelazi u akcionarsko društvo, ali se to još uvek ne smatra privatizacijom.
Da je bilo moguće da se EPS privatizuje prethodnih dvadeset godina, to bi se već dogodilo. Ali, otpor sindikata – a kako smo videli i činjenica da jedan ovakav veliki privredni subjekat može da bude zlatna koka za potrebe budžeta i njegovih upravljača – učinili su da do nje još nije došlo. Još uvek taj plan o privatizaciji nije realizovan u onoj meri u kojoj je to prvobitno zamišljeno, ali je očito da se od toga ne odustaje.
Sama vlast kupuje vreme, kao i 2015. godine kada su dobili ukaz o poskupljenju od MMF-a. To je njihova jedina moć, a po mnogim pitanjima i jedina taktika. Za to vreme, njihovi nedobronamerni i stranački postavljeni kadrovi direktno utiču na razaranje elektroprivrednog sistema, što se već javlja kao još jedan od argumenata za privatizaciju.
Takođe, po ovom pitanju imali smo svojevrsni kuriozitet: sam Nadzorni odbor EPS-a usvojio je predlog da se promeni zakonski status koji je došao iz same kompanije. Takve stvari samo ukazuju na koordiniranu akciju koja je trebalo prvo da umiri javnost, a da u pravom času sve izgleda lako, brzo i potrebno. Na žalost, u srpskoj javnosti u ovom času, zbog novog kruga kosovskog natezanja nema prostora za proučavanje dubine i apsurda ovakvih epizoda poput ove odluke NO EPS-a.
Kakvom god brzinom da ide privatizacija i u koliko god etapa, stanovnici i stanovnice Srbije u nastupajućem periodu mogu dalje očekivati frekventna poskupljenja sa različitim izgovorima: ratom, reformama, tržištem, opštim interesom. Samo jedno se zna – struja i njena cena su nejednačina u kojoj je poznato samo ko će da plaća za sve planove i poduhvate.
Oni koji su predviđeni da plaćaju će to i da rade kako se od njih traži i dok budu mogli, sve dok ne shvate da nemaju saveznike ni u političkim partijama, ni među stranim silama na bilo kojoj strani sveta. Jedini saveznici svima koji svakodnevno grcaju u sve većim troškovima života i njegovoj sve većoj težini jesu njihovi bližnji koji se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji, a takvih je najviše.