Već dva mjeseca po mrazu i nepogodi mještani sela Dadince od treće minihidroelektrane barikadama brane reku iz koje pije bar 15.000 ljudi. Lokalna samouprava i nadležna ministarstva se dobacuju odgovornošću za poništavanje na sumnjiv način izdate građevinske dozvole.
Do pre nekoliko godina ratove za vodu su u našim krajevima pominjali samo depresivni politikolozi i ljubitelji naučne fantastike, kad hoće da vam upropaste dan ili porodičnu svečanost. Sukobi oko izvora i reka bili su prividno rezervisani za Južnu Ameriku, Severnu Afriku i Bliski Istok, gde “i onako nikad nema mira”, i distopijske vizije udaljene budućnosti i udaljenih planeta.
Procena UN da će se do 2025. dve trećine čovečanstva suočiti sa nestašicom vode nije vest u udarnom terminu, pa je i ideja da bi neko mogao da vam prepreči pristup pijaćoj vodi do skora delovala zaumno. Pre Kruščice. Pre Bara Kraljskih. Pre Rakite i Toplog dola. Danas, deceniju nakon što su se zakotrljali planovi za izgradnju preko 3.000 malih derivacionih hidroelektrana po Balkanu, isušujući stotine kilometara reka, a sa njima sela, šume i njive, možemo reći da i u našim krajevima tinja jedan pravi-pravcati rat za vodu.
Njegova žarišta, buktinje otpora privatizaciji osnovnih uslova za opstanak, svetlo su u tami. Njihov sjaj je, ipak, uglavnom nezanimljiv komercijalnim medijima, pa teško da ste čuli za to da meštani jednog zabačenog sela u jugoistočnoj Srbiji već dva meseca logoruju na straži pored vatre. Odlučni su u tome da zaustave izgradnju treće male derivacione hidroelektrane na reci koja život znači.
“Meštani Dadinca i okolnih sela će istrajati u odbrani Rupske reke po svaku cenu”, kaže za Bilten Petar Ilić iz udruženja Bitka za Vlasinu, koje se bori protiv MHE u opštinama Vlasotince i Crna Trava.
Od čega presušuju bunari?
Reka za čiji opstanak se bore izvire na planini Čemernik, na 1300 metara nadmorske visine. Ovaj od davnine stočarski kraj mahom su zaobišli i industrijalizacija i turizam, poštedevši prirodu, pa je i zato voda Rupske reke, filtrirana kroz škriljce i granit, bila jedna od najkvalitetnijih u Jugoslaviji. Po ukusu je nalik na Vlasinsku Rosu, koja se flašira sa druge strane iste planine.1
Vodna tela ovog kraja su bogata. Zato su na Rupskoj reci pre “epidemije” MHE izgrađena dva pozamašna hidrotehnička objekta: vodozahvat za vodovod iz kog se snabdeva oko 15.000 žitelja gradića Grdelica i ribnjak. Sela u višim delovima toka koristila su se vodom iz reke što direktno, što iz bunara, a nekada davno i zahvati-sam izvorima. Naime, boomeri među meštanima tvrde da je Čemernik šezdesetih bio toliko bogat vodom da je žednom putniku bilo dovoljno da sa tla razgrne mahovinu i sloj zemlje-peskuše, pa da uroni dlan u meku, vlažnu zemlju i iz nje istoči spasonosnih gutljaj-dva.
Više nije tako – sad presušuju i bunari. Klimatske promene su učinile svoje, nekontrolisana seča autohtone šume i sadnja vrsta drveta koje isušuju zemljište svakako nije pomogla, ali najveću štetu vodotoku Rupske reke, smatraju pobunjeni meštani, nanose MHE.2 A dve MHE već dave reku. Ako se izgradi i treća, vodotehnički objekti će po proceni Zavoda za zaštitu prirode zarobiti čak tri četvrtine vode iz Rupske reke.
Fizički otpor građevinskim mašinama i privatnom obezbeđenju koje angažuje koncesionar poslednji je branik. Za formulaciju “uzalud su pokušavali da izgradnju i puštanje u pogon MHE spreče institucionalnim sredstvima, uključujući i proteste” u tekstovima poput ovog već treba da postoji neka skraćenica.
Deset godina građanske borbe
Otpor je izazvala još prva MHE na Rupskoj reci, građena daleke 2014. na teritoriji opštine Leskovac. Leskovac je glatko ignorisao protest Grdeličana, koji su tokom izgradnje MHE Porečje na ivici strogog rezervata prirode Zeleničje i iznad vodozahvata za vodovod iskusili višemesečne probleme u vodosnabdevanju. Dodajmo da je privatno obezbeđenje angažovano na ovoj MHE 2015. zarobilo nekoliko građana i predstavnika medija koji su pokušavali da snime prilog o posledicama izgradnje MHE, odnosno suvo, beživotno korito reke, ozloglašeni “biološki minimum” u praksi. Isti koncesionar je 2016. izgradio narednu, MHE Lanište, a 2019. dobio građevinsku dozvolu za treću, MHE Besko, obe u Vlasotincu. Godišnji prihod od Porečja i Laništa je, po podacima CINS-a, 1.6 miliona evra.
Građani godinama pokušavaju da spreče izgradnju svih MHE u opštini Vlasotince. U junu 2019. se (na kratko) učinilo da su za to pridobili lokalnu samoupravu. Uz dobrobit prirode na umu rekli bismo – urazumili. Odbornici opštine Vlasotince tada su doneli Odluku da se MHE brišu iz Prostornog plana i uvažili da derivacione MHE uzrokuju “presušivanje vodotoka nizvodno od vodozahvata, ugrožavanje izvora zdrave pijaće vode, destrukciju korita i priobalja, smanjenje populacije biljnog i životinjskog sveta”, te da smanjuju kvalitet života lokalnog stanovništva.3 Odluka je, međutim, tiho trunula u fioci do isteka roka, a da u Prostornom planu nije izmenjeno ni slovce.
Aktivisti udruženja Bitka za Vlasinu uzalud su na obećanu zabranu izgradnje MHE podsećali aktuelnog predsednika opštine i druge opštinske činovnike od kad su potonji u avgustu 2020. formirali vlast. Na ovim sastancima, naglašava Ilić, nadležnima su eksplicitno skrenuli pažnju i na problem MHE Besko. Ali, umesto da zaustavi dalju devastaciju, opština je na pravno višestruko neutemeljen način investitoru krajem 2021. produžila građevinsku dozvolu iz 2019.
Aktivisti su “uhvatili” opštinska tela u nekoliko pravnih propusta i prekršaja. Lokalna samouprava je zažmurila na zastarelost, neadekvatnost, pa čak i nedostatak potrebnih dokumenata: za valjanu građevinsku dozvolu iz 2021. nedostaju do tada već istekli lokacijski uslovi; prikazana je stara energetska dozvola, data za drugačiji objekat; nedostaje studija procene uticaja na životnu sredinu, a javna rasprava je eskivirana tokom pandemije koronavirusa.
Predsednik MZ Dadince je uz pomoć udruženja Bitka za Vlasinu i Korekt iz Crne Trave u decembru 2021. i februaru 2022. poslao prigovore na sva rešenja i odluke lokalne samouprave Ministarstvu za zaštitu životne sredine, Ministarstvu građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja i Ministarstvu za lokalnu samoupravu, dok su Republičkom Zavodu za zaštitu prirode poslati prigovori na sve odluke opštinskog Odeljenja za urbanizam, privredu, zaštitu životne sredine i imovinsko-pravne poslove.
Republički organi su odabrali da se prave mrtvi godinu dana, a mirovao je i investitor. U Dadincu se nacrtao tik pred istek trajanja sporne građevinske dozvole, da bi iskoristio prijavu radova. Građevinske mašine koje su se sredinom decembra pojavile u selu nisu stigle daleko: meštani su postavili barikade na kojima su i danas.
Pravna igra bez granica
Republičke institucije su se probudile iz hibernacije kad su straže privukle medijsku pažnju, a na odgovornost ih ponovo pozvali iz MZ Dadince i inicijative Pravo na vodu. Pravo na vodu se krajem decembra obratilo već navedenim instancama, kao i Zaštitniku građana, arumentovano zahtevajući poništenje građevinske dozvole za MHE Besko; pokretanje inspekcijskog nadzora od strane upravne, građevinske i inspekcije zaštite životne sredine; zabranu daljeg uništavanja prirode, zabranu daljih radova i pokretanje odgovarajućih postupaka za privredni prestup; pokretanje ispitnog postupka i utvrđenje postojanja nepravilnosti i nezakonitosti u radu organa opštinske uprave te pokretanje krivičnih, disciplinskih i prekršajnih postupaka protiv odgovornih lica.
Tek ovoliki pritisak naterao je Ministarstvo građevinarstva da konačno u postupak uzme spornu građevinsku dozvolu, čije poništavanje očekuju promrzli aktivisti, Dadinčani i njihovi saborci iz ostalih sela. Predstavnici opštinskih tela se u međuvremenu ne daju uhvatiti ni za glavu ni za rep, dobacujući se odgovornošću za izdavanje sumnjivih papira kao vrućim krompirom. Ni protesti, ni desetak krivičnih prijava protiv opštinskih službenika nisu bili dovoljni da opština počne da ispravlja sopstvene greške, odnosno poništava neadekvatno izdatu dokumentaciju. Opština je višekratno pokušala da odgovornost za to što bi investitor mogao da ponovo pokuša da uđe u posed svali i na MZ Dadince i na aktiviste uz Bitke za Vlasinu – kao da su aktivisti, a ne opština, izdavali koncesije, lokacijske uslove i dozvole.
Predsednik opštine tvrdi da su Vlasotincu ruke vezane dok se o građevinskoj dozvoli ne izjasni nadležno ministarstvo. Formalno, za to postoji rok od 60 dana. Ipak, Dadinčani i aktivisti strahuju da će ministarstvo “prigodno” reaktivirati “sleep mode”.
300 km reka za 3% struje
Po podacima Svetskog fonda za prirodu WWF Adria u Srbiji je izgrađeno oko 350 od planiranih 850 MHE. Za beznačajnih 2.9% struje, sa koliko godišnje doprinose elektroenergetskom sistemu, žrtvovano je čak 300 kilometara reka. Katastar MHE koji propisuje njihov broj i lokacije izrađen je davne 1987. godine, u njemu, kako je odavno utvrđeno, “nisu uzeti u obzir upravljanje režimom voda, vodosnabdevanje, kanalisanje i sanitarna zaštita voda, kao i zaštita prirodnih i kulturno-istorijskih vrednosti (što je delom posledica načina izrade Katastra, pošto je njegov značajan deo izrađen po osnovu geografskih karata, a ne terenskih istraživanja)”. Štetnost MHE po ekosisteme i lokalne zajednice proteklih godina je nepobitno dokazana.
Uprkos svemu tome, i činjenici da je nekoliko međunarodnih organizacija apelovalo na Srbiju da početkom 2020. ne produžava feed-in tarife za povlašćene proizvođače električne energije, Srbija ih je ne samo produžila, već i višestruko povećala. Svim koncesionarima koji profitiraju od stavke na računu za struju, koje kao građanin nemate načina da se oslobodite, tako je višestruko uvećana finansijska motivacija za bavljenje ovim poslom.
Čuvare Rupske reke će krajem sedmice posetiti delegacije aktivista iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, hrabre žene Kruščice i borci za opstanak Komarnice. Jačanje organizovanosti, obaveštenosti i umreženosti aktivista za zaštitu životne sredine u regionu donelo je zasad sporadične uspehe, neprijateljsku selektivnost tužilaštva – ali i pobudilo mnogo nade. Ako ratove za vodu već moramo prihvatiti, ono što ostaje nezamislivo je da se oni izgube.
- Komšijska reka Vlasina i njene pritoke odavno su zajažene i iskidane derivacionim hidroelektranicama. [↩]
- Kompanija Vlasinska Rosa je u vlasništvu Coca-Cole. Ideja da Coca-Cola preterano eksploatiše izvore je zastupljena u javnosti toliko da je prešla u urbani mit. Čak i ako se to dešava, Coca-Cola crpi vodu iz drugog sliva; između sliva Vlasine i Rupske reke postoji vododelnica. [↩]
- Time se, naravno, ne bi retroaktivno zabranila izgradnja onih za koje su već izdate koncesije, ali bi se zaustavio proces izdavanja koncesija i dozvola i otvorila mogućnost za preispitivanje postojećih. [↩]