Nakon prvotne najave da će Svečana akademija kojom će se obilježiti 120 godina sindikalizma u Srbiji zamijeniti prvomajski skup, sindikati su ipak promijenili stav i obznanili događanje samog skupa. Međutim, nitko ne zna kako će skup izgledati i tko je uopće obaviješten. Ova prvomajska pomutnja prilično vjerno dočarava stanje sindikalizma u Srbiji na ovu okruglu obljetnicu.
Godine 1903. u Srbiji je stvoren Radnički savez od predstavnika šest sindikata i radničkih organizacija – Saveza metalskih radnika, Saveza građevinskih radnika, Udruženja trgovačkih pomoćnika, Družine tipografskih radnika, Saveza drvodeljskih radnika i Beogradskog radničkog društva. Ovaj čin uzet je za nultu tačku sindikalnog pokreta u Srbiji, pa se tekuća godina smatra jubilarnom – 120 godina postojanja sindikata.
Zbog toga je najveći sindikat u zemlji – Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) odlučio da taj jubilej obeleži Svečanom akademijom koja bi bila održana u nekadašnjem Domu sindikata. Predsednicima podružnica i drugim nadležnim licima u organizaciji naloženo je da organizuju zainteresovane članice i članove da prisustvuju tom događaju. Tada je saopštavano da tradicionalnog prvomajskog skupa neće biti, već će tu ulogu imati Svečana akademija.
Prvomajski skupovi
U novijoj istoriji radničkog pokreta u Srbiji, prvomajski skupovi su se tek početkom XXI veka iskristalisali kao manifestacije sindikalne snage i postojanja radničkih organizacija uopšte. Jer, na samom kraju postojanja Jugoslavije u XX veku postepeno su se smanjivale nekada velike manifestacije. Tako je došlo do određenog diskontinuiteta u obeležavanju Prvog maja.
Ono se vratilo tako što su određene komunističke i leve grupe počele sa svojim obeležavanjima, zatim se uključio sindikat Nezavisnost, koji je devedesetih važio za opozicioni sa svojim akcijama spremanja pasulja. Tako je, tokom devedesetih Prvi maj obeležavan javno bez prisustva najvećeg sindikata koji je tada smatran i nazivan režimskim.
Savez samostalnih sindikata Srbije, taj najveći i bivši “režimski” pokrenuo je skupa sa UGS Nezavisnost skupove koji su uskoro doživljeni kao tradicionalni i čija masovnost je, sticao se utisak, isprva pomalo iznenadila i same organizatore. Ovi skupovi išli su uzlaznom linijom sve do donošenja Zakona o radu 2014. godine. Tada je okupljena zaista velika masa na protestu protiv usvajanja Zakona koji je skršio najveći deo ostataka zaštite radnog naroda. Tom prilikom lideri dva najveća sindikata amortizovali su izliveno nezadovoljstvo izričući pretnje koje su zazvučale neuverljivo u trenutku izgovaranja, a u stvarnosti nikada nisu nisu ni pokušane da budu realizovane.
Uprkos tome, prvomajski skupovi su polako počinjali da razbijaju sliku o prazniku za roštiljanje na bilo kakvoj zelenoj površini uz obilje alkohola kao krajnje izokrenuta ideja nekadašnjih “uranaka”. Iako su se rukovodstva velikih sindikata kompromitovala svojim taktizerstvom i oportunizmom, prvomajski skupovi bili su jedino mesto na kome je jedan deo aktivne levice u Srbiji počeo da pokazuje svoje prisustvo.
Jednom godišnje, nekadašnji Trg Marksa i Engelsa bio je mesto na kome je mogla da se vidi potencijalna snaga radničke klase, koja je ne samo politički razbijena i marginalizovana, nego joj se odriče i postojanje, čak i od samih sindikata poput UGS Nezavisnost koja usvaja podelu na “svet rada” i “svet kapitala” umeto klasne podele. Takva situacija je potrajala do proglašenja antipandemijskih mera poletkom 2020. godine. Te, kao ni naredne godine, prvomajski skupovi nisu održavani u skladu sa epidemiološkom situacijom.
Promena
Najveće iznenađenje dogodilo se prošle, 2022. godine. U poslednjem času, javnosti je obznanjen plan da će prvomajski skup biti organizovan u Leskovcu. Nije bilo najave iz sindikalnih organizacija, za sve se saznalo iz medija i taj skup je prošao potpuno nezapaženo, o njemu jedva da ima nekakvih medijskih tragova.
Na taj način, slika protesta i moguće snage u slučaju stvaranja ozbiljne organizacije u toj masi, sklonjena je iz centra zbivanja. Upravo zbog toga, najava o spajanju Svečane akademije sa formalnim održavanjem prvomajskog skupa time što bi neko od govornika čestitao Prvi maj – nije delovala nimalo nerealno.
U ovom trenutku ne možemo da se bavimo motivima za promenu plana. Ni sami sindikalni funkcioneri nemaju jasnu sliku kako će sve teći, sa obzirom na to da je prekratak rok za organizaciju. Istina je da Savez samostalnih sindikata sa obzirom na broj članova koji plaćaju članarinu ima dovoljnu finansijsku moć da plati dovoljan broj autobusa koji dovoze članice i članove sindikata iz unutrašnosti u Beograd, ali se postavlja pitanje ko će u tim autobusima sedeti.
Treba reći da u trenutku nastajanja ovog teksta, pet dana pred Prvi maj, na internet stranici Saveza samostalnih sindikata nema ni reči o prvomajskom skupu, za razliku od najave za Svečanu akademiju. Tačno je da autor ovih redova nema iskustvo organizovanja skupova sa autobusima iz čitave Srbije, ali verovatno je da bi skup za koji se očekuje da okupi više hiljada ljudi bude malo ozbiljnije najavljen.
Osim toga, zar je cilj tog skupa da ne komunicira sa građankama i građanima koji nisu u sindikatima? Zar ne bi bilo očekivano da skup tih razmera bude najavljen nešto ozbiljnije i na nešto duži rok od šest dana?
Najkraća istorija sindikalizma u Srbiji
Sindikati u Srbiji od svog osnivanja imali su ogromnu ulogu u razvoju radničkog pokreta, a od svog samog početka sindikalni aktivisti/kinje i lideri bili su pod udarom monarhije. Sindikat se razvijao paralelno sa Socijaldemokratskom strankom i taj period je prekinut izbijanjem Prvog svetskog rata.
Stvaranjem Kraljevine SHS i njenom politikom represije prema radničkom pokretu u uslovima međunarodne zastrašenosti revolucionarnim događajima u mladoj sovjetskoj republici, represija se pooštrava. Takođe, u Kraljevini SHS prvi put istorijski se javlja ono što je kasnije postalo poznato kao “režimski sindikat”, ali tek po ukidanju Šestojanuarske diktature kojom je bio zabranjen rad svim sindikatima.
Period SFRJ imao je svoje specifičnosti. Za sam vrh tadašnjih sindikata nikada nije dovođeno u pitanje da spada u aparat države. Međutim, broj štrajkova koji se dešavao u Jugoslaviji, naročito u periodu posle ekonomskih reformi šezdesetih godina XX stoleća ukazivao je na još uvek živi radnički pokret. Na čelu tih štrajkova često su stajali lokalni sindikalni rukovodioci najnižeg nivoa, oni koji su još uvek bili u živoj vezi sa proizvodnim linijama, za razliku od višeg koje je bilo striktno birokratizovano i profesionalizovano.
Istorijski uslovi raspada države i globalni politički procesi učinili su da radnička klasa bude politički devastirana, dok se sindikalnoj birokratiji nije dogodilo ništa neugodno. Danas, na primer, po nekim izvorima, plata predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije iznosi nominalno vrlo blizu, ako ne i više, od nominalne plate predsednika Republike Srbije.
Gde je Dom sindikata
Na vesti koja najavljuje održavanje Svečane akademije može se uočiti nekoliko zanimljivih stvari: pre svega na samom početku piše da se današnji SSSS smatra direktnim nastavljačem Radničkog saveza. To je, praktično, jedina informacija koja se u tom članku nalazi.
Geslo pod kojim se skup održava je: “Istorija je putokaz, budućnost je put”, Akademija će biti održana usred tmurne sadašnosti za radničku klasu. Broj poginulih na radnim mestima svakodnevno raste, a angažman društvenih faktora po tom pitanju, računajući i velike sindikate, je nevidljiv.
Za to vreme, sam vrh SSSS, kome je na jednom od Kongresa prisustvovao Vučić, a sada moramo sačekati da vidimo ko od “partnera iz Vlade”, vodi svoje računice i nikako da nam stavi do znanja koliko zapravo vidi probleme nezaposlenih, kao i zaposlenih koji nisu članovi sindikata, a bogme i članove sindikata. Najviše rukovovodstvo već decenijama deluje kao da je potpuno odsečeno od svakodnevnog života radnog naroda.
Najsimptomatičnija i najilustrativnija informacija nalazi se na samom kraju najave Akademije: učesnici su pozvani da dođu u MTS dvoranu, a onda je u zagradi pojašnjeno – Dom sindikata. Za neupućene, ta zgrada na Trgu Marksa i Engelsa (nekima poznat i kao Trg Nikole Pašića) decenijama se zvanično zvala Dom sindikata, dok se tržišni principi nisu umešali u sve sa svojim takozvanim “svojinskim transformacijama”, odnosno privatizovanje društvenog bogatstva.
Tako se dogodilo da zgrada koja je u građanstvu još uvek poznata kao Dom sindikata, a ne po imenima sponzorima koja se redovno menjaju od strane tog istog sindikata bude titulisana po sponzoru. Pri čemu dve najveće sindikalne centrale zauzimaju najviše spratove te iste zgrade. Kažem da je to najilustrativnije jer upravo daje dobar odgovor na pitanje – gde su veliki sindikati uoči Prvog maja? Eto, gde je Dom, tu su i sindikati; neki bi rekli pod rentom ili svojinski transformisani, a neki bi rekli – izdati ili prodati.