politika
Srbija
vijest

Šetnja u tišini

Foto: AFP / Andrej Isaković

Dve tragedija koje su zadesile Srbiju u prethodnih nedelju dana prelile su se u političku krizu. Nakon skandalozne medijske konferencije prošle srede, ministar prosvete Branko Ružić, pod pritiskom najavljenih protesta opozicije, bio je prinuđen da u nedelju podnese ostavku.

U sredu uveče Vučić je započeo sa kontrolom štete, postavši jedina figura koja s pozicije vlasti oblikuje narativ o događajima. Dan kasnije, nakon masovnog ubistva u Mladenovcu, predsednik je izneo niz neodgovornih izjava čiji je prevashodni cilj bio očuvanje rejtinga i podilaženje najnižim porivima dela stanovništva. Prema njegovim rečima, zatražio je od Vlade ponovno uvođenje smrtne kazne u Srbiji, što je premijerka odbila. Naravno, ova mera je nesprovodiva jer je suprotna mnogim međunarodnim konvencijama i njeno uvođenje bi verovatno bi značilo izbacivanje Srbije iz Saveta Evrope, dok izjava da je premijerka odbila bilo kakav Vučićev zahtev deluje komično.

Na to su se nadovezali i predlozi da se spusti granica za krivičnu odgovornost sa četrnaest na dvanaest godina, te značajno poveća broj policajaca u svim školama. Jedino vredno pažnje jeste početak akcije drastičnog smanjenja količine oružja. Proklamovani cilj je da se sa devetsto hiljada komada oružja, koliko vlast navodi da postoji u Srbiji, ta cifra spusti na trideset hiljada. No, kao i za sve druge stvari koje dolaze iz naprednjačke kuhinje, treba videti kakav će biti krajnji ishod.

Parlamentarna opozicija je ubrzo za ponedeljak najavila šetnju pod nazivom “Srbija protiv nasilja”. Protest su organizovali Demokratska stranka, Narodna stranka, Zeleno levi front / Ne davimo Beograd, stranka Zajedno i grupa stranaka u okviru koalicije Ujedinjeni. Desničarske stranke nisu stale uz ostatak opozicije. Za razliku od ostalih masovnih protesta koji su se održavali prethodnih godina, organizovanih od strane (ne)formalnih grupa građana, nevladinih organizacija i javnih ličnosti, sada su opozicione partije otvoreno izašle u prvi plan kao organizatori.

Kao odgovor na ovaj potez, Vučić je u udarnom terminu nedeljnog dnevnika RTS-a izneo nove predloge mera kako bi se suzbilo nasilje, najavivši istovremeno i naredni nastup, sutradan uveče na televiziji Happy. Poslednja najava tiče se poziva da se pristalice vlasti okupe na velikom mitingu 26. maja.

Protest i reakcija

Protest koji je održan u ponedeljak je jedno od najmasovnijih okupljanja opozicione javnosti otkako je SNS preuzeo vlast 2012. godine. Iako je prvobitno najavljeno okupljanje samo u Beogradu, protesti su organizovani u skoro svim većim gradovima širom Srbije.

Organizatori zahtevaju smenu Saveta Regulatornog tela za elektronske medije, gašenje štampanih medija i tabloida koji krše novinarski kodeks, oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama bliskih vlastima, kao što su Pink i Happy i zabranu rijaliti programa. Pored smene ministra prosvete, zatražena je i smena ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i direktora BIA-a Aleksandra Vulina. Na kraju, traži se i hitno sazivanje sednice Skupštine na kojoj će se razmotriti odgovornost Vlade za protekle događaje. Najavljen je novi, masovniji i potencijalno radikalniji protest za petak.

Provladini mediji su tendenciozono smanjivali broj okupljenih, uz standardne optužbe za antidržavno delovanje opozicije. Prema proceni organizatora, u glavnom gradu se okupilo pedeset hiljada demonstranata, dok je Vučić iste večeri saopštio u emisiji “Ćirilica” da je u šetnji učestvovalo svega devet hiljada ljudi.

Svaki naredni medijski spin vlasti i njihovih medija deluje sve neverovatnije. Ovoga puta je u prvi plan izvučena izjava vlasnika opskurnog medija Tabloid, Milovana Brkića, u kojoj se poziva na ubistvo članova Vučićeva porodice, što je predstavljeno kao osnovni motiv protesta. Brkić je čak proglašen ideologom opozicije koju čine “anarho-liberalne grupe i ekstremni desničari”. Ostatak emisije protekao u je u standardnom vređanju opozicionih aktera i isticanju sopstvenih ekonomskih “dostignuća”.

Šlag na torti paničnog postupanja države u krizi jeste jučerašnje obaveštenje Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika u kojem je objavljen dopis MUP-a osnovnom školama. U dopisu se zahteva da škole dostave policiji spiskove učenika koji su u riziku od vršnjačkog nasilja ili su potencijalni nasilnici.

Kuda dalje?

Teško je proceniti kako će se pronaći politički izlaz iz cele situacije. Deluje da će protest u petak biti još masovniji, a šuška se i o radikalnijim akcijama u odnosu na ponedeljak. Šuškalo se i da će Vučić krizu iskoristiti kao povod za nove izbore, ali to je teško očekivati u ovom trenutku jer je rejting SNS-a u padu.

Deo (leve) javnosti je imao (opravdane) kritike na račun istaknutih zahteva – zahtevi su proglašeni za površne i moralizatorske, bez da zadiru u sistemske uzroke problema. Sa jedne strane, kritika stoji, posebno kada je reč o rijaliti programima i nedostatku političke imaginacije. Makar je na neki način moglo da se potegne pitanje obrazovanja i zdravstva.

Sa druge strane, oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje vode Predrag Ranković Peconi i Željko Mitrović bi sigurno bio jedan od ozbiljnijih udara na vlast. Uz to, treba imati osećaj za taktiku i trenutak. Dok levica ne uspe da nametne svoj pogled na svet, a kako je sigurno da nema hegemonu poziciju u srpskom društvu, što je i teško očekivati u jednoj evropskoj poluperifernoj državi kakva je Srbija, potrebno je korak po korak nametati svoje stavove.

Na navedeno se nadovezuje i pitanje organizovanja i krajnjeg cilja političkog delovanja. Kada se skupi sve što postoji od opozicije u Srbije na jedno mesto, teško da može organizaciono parirati najbrojnijoj stranci u Evropi. No, pomak je što su ovoga puta stranke otvoreno stale na čelo protesta i što se opoziciona stranačka infrastruktura ubrzano razvija.

Na kraju, da li je moguće više levog sentimenta u oblikovanju zahteva i samih akcija? Verovatno jeste, samo što ni to neće pasti s neba. I krajnji ishod krize je teško prognozirati, reč je o jednačini sa više nepoznatih. Ali jedno je sigurno, odgovori koji izbegavaju praksu i hvatanje u koštac sa trenutnom situacijom sigurno nisu pravi odgovori.