Dok traju pripreme za “najveći skup u istoriji“, odnosno veliki kontramiting SNS-a najavljen za 26. maj, na mala vrata se u javni prostor vratila tema radnih prava i položaja radnika i radnica u Srbiji. Povod su ponovne ucene i pritisci na zaposlene, najviše u javnom sektoru, da prisustvuju velikom režimskom mitingu. Punom parom se radi na ispunjavanju zadatih kvota po gradovima i preduzećima, angažuju se autobusi i drugi oblici transporta. Naravno, ovde nije toliko reč o novoj pojavi, ali s obzirom na to da se radi o “najvećem skupu u istoriji“ i pritisci na radnike i radnike su došli do istorijskih razmera. O čemu se tačno radi?
Naime, jedna od važnih poluga vladavine SNS-a jeste široko razvijena klijentelistička mreža preko koje osiguravaju ne samo “kapilarne glasove” na izborima, već masovnu posećenost svojih stranačkih skupova. O tome kolike su razmere klijentelizma slikovito govori podatak da SNS ima najmasovnije partijsko članstvo u Evropi koje broji preko šesto hiljada članova. Otprilike, svaka deseta osoba u Srbiji je član vladajuće stranke. Ukratko, ljudi koji su dobili posao “preko stranke” su dužni da se na neki način zahvale partiji, najčešće tako što će biti siguran glas na izborima. Uz to, kada se organizuju veliki mitinzi, oni neće biti na svom radnom mestu, već na mestu gde se održava stranački skup.
Osim na same članove, čije se prisustvo na mitingu već podrazumeva kao stranačka dužnost, kako režim gubi podršku, tako raste i pritisak na sve druge zaposlene koji se nalaze u nebranom grožđu: dilema je da li očuvati lični integritet nauštrb budućeg mobinga, potencijalnog otkaza ili mogućeg kontinuiranog šikaniranja od strane nadređenih. Ovoga puta takvi pritisci i prinude su došli do krajnjih granica. Režim želi da demonstrira svoju moć i pokaže da je brojniji od opozicije.
Uvertira za predstojeći beogradski miting bio je skup u Pančevu koji je organizovan u isto vreme kada i okupljanje opozicije prošlog petka u glavnom gradu. Kako izgleda stranačko disciplinovanje u praksi, može se videti na ovom snimku. Mnogi koji su primorani da dođu na stranački skup iz drugih gradova, jednostavno su, do sada, odlazili do obližnjih kafića ili u šetnju, ali ovoga puta je stranačko obezbeđenje sprečavalo takve postupke.
Mehanizmi
Nevladina organizacija CRTA je detaljnije krenula sa da se bavi temom političkih pritisaka na radnom mestu uoči prošlogodišnjih izbora, prikupljajući i neposredna svedočenja ljudi koji su bili žrtve prinude.
Osim standardnih metoda, kao što su pozivim usmena naređenja i sl., SNS je vremenom razvio i daleko suptilnije mehanizme ucenjivanja. Ovde se posebno ističu ugovori o privremenim i povremenim poslovima, takozvani PP ugovori i ugovori na određeno vreme. PP ugovori su masovno korišćeni kao sredstvo ucene, posebno u periodu od 2013. do 2021. kada je na snazi bila Uredba o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru.
Naime, SNS je preuzeo vlast 2012. godine, dobrim delom na antikorupcijskoj agendi. Kao i u većini drugih postsocijalističkih država, i u Srbiji je javni sektor važio za glavnog kočničara ekonomskog napretka. Jedna od prvih mera, po dolasku SNS na vlast, bila je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, čime su pokušali da ilustruju svoje poštenje. U praksi je Uredba zaobilažena zapošljavanjem na osnovu PP ugovora upravo kako bi se u javna preduzeća ubacilo sve više stranci bliskih ljudi koji će biti pod neposrednom kontrolom. Reč je o angažovanju istog lica za formalno različite, ali suštinski iste poslove u jednom preduzeću, čiji se angažman iznova i iznova produžava novim PP ugovorom.
Ta osoba formalno nije zaposlena, jer nema ugovor u radu, ali suštinski obavlja isti posao kao i zaposlena osoba, bez niza radnih prava koja se crpe na osnovu ugovora o radu (npr. minimalna zarada, pravo na štrajk, sindikalno organizovanje, bolovanje, odmor i sl.). Uz to, nema nikakvih garancija i da će ugovor biti produžen, sve zavisi od poslušnosti i dobre volje direktora. Ukoliko zahtevano ponašanje izostane, neće biti obnavljanja ugovora. Sličnu ulogu u ovom trenutku igraju ugovori na određeno vreme.
Valja naglasiti i da su u većini javnih preduzeća u Srbiji direktori u statusu vršioca dužnosti, mnogo duže od zakonom propisanog roka od jedne godine. Ovo je još jedan važan mehanizam u piramidalnoj šemi naprednjačke vladavine. Direktori koji su izabrani na konkursu i u skladu sa procedurom su teže smenjivi, dok je pozicija direktora u v.d. statusu krajnje nesigurna, što omogućava lakše držanje pod kontrolom. Tako postavljeni direktori su “motivisaniji” da ispune svoje kvote kapilarnih glasova i/ili sigurnih posetilaca mitinga. Ukoliko nisu sposobni da ispune kvote, već sutradan može neko sposobniji dođi na njihovo mesto – partijski bič je tu da disciplinuje sve one koji nisu u stanju da zaštite interes stranke.
Mlak odgovor sindikata
Imajući u vidu sve navedeno, za očekivati je angažman sindikata radi zaštite radnika i radnica. Kao i mnogo puta u poslednjih tridesetak godina, izostao je bilo kakav ozbiljniji otpor sindikata i ozbiljnija konfrontacija sa vladajućom strankom. U Srbiji stepen sindikalizovanosti je na izuzetno niskom nivou, a to malo sindikata što postoji je najvećim delom u javnom sektoru. Međutim, upravo su tu sindikati i najmanje borbeni, a često su samo produžena ruka direktora, odnosno vladajuće partije.
Najveće sindikalne centralne nisu našle za shodno da se pobune i da na bilo koji ozbiljniji način reaguju povodom pritiska na radnike i radnice. Jesu se pojavili manji otpori među prosvetnim sindikatima, što uz proteste radnika Kolubare, predstavlja pozitivne primere sindikalnog angažmana. Međutim, do ozbiljnijeg organizovanja na građanskom ili centralnom nivou nije došlo. Iz najveće sindikalne centrale su čak poručili da “nemaju saznanja” da se vrše pritisci na radnike, što i ne čudi toliko, jer rukovodstvo ovog sindikata već decenijama gaji bliske odnose sa državom, a najveći državni zvaničnici su često gosti na njihovim skupovima. Pokreti i partije jesu pozvali na otkazivanje poslušnosti, nudeći svoje pravne timove za pomoć ucenjenim radnicima, što bi trebalo da bude posao sindikata.
Radna prava, zbog čega?
Ohrabrujuće je što je pitanje radnih prava došlo do medijskog mejnstrima i što se, posle dužeg vremena, ozbiljnije govori o ovoj temi. Ipak, okvir nije važnost radnih prava radi samih radnika i radnica, već njihova zloupotreba u partijske svrhe u kontekstu najavljenog kontramitinga. Ubrzo po završetku skupa, verovatno je da će ova tema otići u drugi plan kao što je to bio slučaj do sada. Političke zloupotrebe radnih prava jesu važna tema, posebno kada dostiže ovolike razmere. Ali, o radnim pravima ne treba pričati samo kada je reč o političkim zloupotrebama.
Izmene Zakona o radu iz 2014. u značajnoj meri su degradirale nivo radnih prava u Srbiji. Ovim zakonom je Srbija degradiranje radnih prava predstavila kao svoju komparativnu prednost, što je uz visoke subvencije za inostrane kompanija u narednom periodu postalo osnova ekonomske politike vladajuće stranke. Opozicija, kada jednom bude došla da vlast, bi prvo morala da se pozabavi ovim zakonom. Ne samo zbog mogućnosti da dođe do političkih zloupotreba, već zbog samih radnika i radnica.