Parlamentarni život u Srbiji je, otkako se opozicija vratila u skupštinske klupe nakon bojkota prethodnog saziva, prilično zanimljiv i izaziva veću pažnju medija nego što je to bio slučaj ranije. Tome je u velikoj meri doprineo angažman opozicionih poslanika, direktna konfrontacija sa naprednjacima i potezanje tema koje najviše žuljaju vlast. Skupštinska zasedanja obeležena su žustrim raspravama, uvredama, u kojima prednjače poslanici SNS-a, što se ponekad završava na ivici fizičkog sukoba. Nema dileme i da Vučić namerno želi da stvori što negativniju sliku parlamenta u javnosti, kako bi se postavio kao jedini politički autoritet u državi.
Ipak, u danima za glasanje, i pored žustrih rasprava, nema mnogo iznenađenja. SNS, zajedno sa SPS-om i drugim koalicionim partnerima ima uverljivu većinu. Šta god da je potrebno – izglasa se. Dva primera, u poslednjih mesec dana, ilustruju kako izgleda parlament pod naprednjačkom većinom.
Pred poslanicima su se, u vrlo kratkom vremenskom periodu, našla dva glasanja o poverenju ministrima, a ishodi su bili različiti. Na inicijativu opozicionih poslanika pokrenut je postupak za smenu ministra policije Bratislava Gašića, zbog njegove odgovornosti za dve tragedije koje su zadesile Srbiju. Vladajuća većina je glasala protiv, uprkos tome što je Gašićeva biografija obojena skandalima i upletenošću u najveće afere. Gašić je jedan od ljudi koji uživa najveće poverenje, te nije bilo prostora da ga režim ostavi na cedilu. Bez obzira na sve argumente i činjenice, ishod je u rukama poslanika koji čine većinu.
Ubrzo nakon što je izglasano poverenje Gašiću, pomalo iznenađujuće, smenjen je jedan drugi ministar, iako opozicija nije to ni tražila. Reč je o Radetu Basti, dosadašnjem ministru privrede i, do skora, široj javnosti nepoznatom članu Jedinstvene Srbije. Iako je jasno da je reč o nekompetentnom čoveku koji se pomoću stranačkih veza uzdigao na društvenoj i političkoj lestvici, jasno je da se njegovo delovanje ne može ni porediti sa Gašićem. Bratislav Gašić je naneo mnogo više štete društvu i daleko odgovorniji je za situaciju u kojoj se Srbija danas nalazi.
Bastini gresi su to što je nekoliko puta javno rekao da Srbija treba da uvede sankcije Ukrajini, a nakon kritika ostalih članova Vlade, stranačkih kolega i koalicionih partnera, odlučio je da formira svoj pokret Evropski put. Pitanje je koliko se zaista Basta zamerio nadređenima, a nema ni dileme da vlast njegovom smenom pokušava i da relativizuje odgovornost drugih članova Vlade i državnog vrha za nedavne događaje. Velika je verovatnoća da je Basta žrtveno jagnje kojim se prikrivaju veće afere.
Zanimljivo je kako glasačka mašina SNS-a i SPS-a brzo reaguju na svaki mig koji im dođe sa vrha – Basta je za par trenutaka završio svoju ministarsku karijeru. Čak se ni njegove stranačke kolege nisu usprotivile smeni, dok su se koalicioni partneri ponašali kao da smenjuju nekoga iz njima omraženih stranaka. Da li iz ova dva primera možemo izvući neke opštije zaključke o radu (srpskog) parlamenta?
Megafon i novac
Ne moramo biti cinici da bismo mogli da zaključimo da većina u parlamentu može izglasati šta god poželi. Iz toga ne sledi da nam parlament nije potreban i da je rešenje još veća koncentracija moći u rukama nekolicine ili jednog čoveka. Nije rešenje da se demokratija još više potisne, već da se nađu mehanizmi koji će zaista uključiti šire društvene slojeve u donošenje političkih odluka.
Iako je Srbija verovatno ekstreman slučaj, u odnosu na druge evropske parlamentarizme, nema sumnje da parlament nije mesto u kome će prosvećene elite kroz dijalog donositi najbolje odluke za zajednicu. Kada jedna stranka, ili koalicija, steknu većinu, donosiće odluke u svom interesu.
Ima li onda čemu opozicija da se nada? Opet, osim ako nije reč o ekstremnim slučajevima, zakonski predlozi, amandmani i sve drugo što dolazi iz opozicionih redova neće biti uvažavano. Ovde nije reč o pukom moralisanju i pozivu da vlast čuje glas opozicije, već jednostavno, tako funkcioniše parlamentarni sistem. Dakle, opozicija se ne može nadati da će neki njihov predlog dobiti većinu glasova unutar parlamenta.
No, to ne znači da partije, posebno leve partije u najširem smislu, kada znaju da neće biti deo vlasti, ne treba da se takmiče na izborima i učestvuju u parlamentarnom radu. Govornica u parlamentu jeste važno sredstvo za agitaciju, posebno ako postoji obaveza da javni servis prenosi sednice parlamenta. U eri društvenih mreža, moguće je širiti partijsku propagandu, izvlačiti najubedljivije govore iz parlamenta, i tako doći do ljudi koji do tada nisu bili zainteresovani za politiku.
Još važnije, ulaskom u parlament se dobijaju značajna sredstva od države. Ona znače opcijama koje odbijaju da uzimaju novac od krupnog kapitala i koje nemaju ozbiljnije izvore finansiranja. Kancelarija lokalnih odbora, izgradnja partijske infrastrukture po celoj državi i izgradnja kadrova se moraju na neki način finansirati, a nema ničeg nemoralnog da se sredstva obezbeđuju ulaskom u parlament.
Naravno, tu uvek postoji opasnost da ulazak u parlament i samoodržanje partije postane samo po sebi svrha – niz je istorijskih primera iz bliže i dalje prošlosti koji to ilustruju. Zato je važno da šire članstvo na vreme uoči takve tendencije i reaguje na adekvatan način. Idealno je da se partija finansira od velikog broja manjih donacija, ali je tako nešto teško očekivati u poluperifernim državama.
Zato ne treba previše tugovati u situacijama kada razni gašići ne budu smenjeni ili kada i pored institucionalnih i vaninstitucionalnih borbi vladajuća većina usvaja zakone po svojoj volji. Ne treba gajiti iluzije da je argumentom moguće ubediti nekoga iz vladajuće većine da podigne ruku uprkos stranačkoj direktivi. Bez novca i propagende nema jake organizacije koja može da preuzme vlast i parlament je tu korisno sredstvo.