Početak septembra, osim toga što je svake godine obeležen novom školskom godinom, a što je posebno važna tema u Srbiji ove godine, predstavlja i važan trenutak za sve u Srbiji koji žive od svoje mesečne zarade. Naime, tada se u okviru Socijalno-ekonomskog saveta (SES) određuje visina minimalne zarade koja će važiti od 1. januara naredne godine. SES je osnovan 2001. godine i zvanično je definisan kao nezavisno telo koje čine predstavnici Vlade, predstavnici reprezentativnih udruženja poslodavaca i predstavnici reprezentativnih sindikata.
Utvrđivanje minimalne zarade je jedna od najvažnijih nadležnosti SES-a. Najčešće, predstavnici sindikata i predstavnici poslodavaca ne mogu da se dogovore o visini minimalca u okviru sednica. U tom slučaju, nakon isteka od petnaest dana od početka pregovora, odluku o visini minimalne zarade donosi Vlada. Ne treba posebno spominjati na čijoj je strani država, posebno u poslednjih deset godina – minimalna cena rada u Srbiji iznosi 1,96 evra po satu, odnosno varira između maksimalnih 360 i minimalnih 313 evra mesečno, zavisno od broja radnih dana u datom mesecu. Manju minimalnu zaradu od Srbije, od država koje imaju ovaj institut, u Evropi imaju samo Bugarska, Albanija i Severna Makedonija.
Visina minimalne zarade je ove godine posebno važna tema, uprkos mlakoj reakciji sindikata, imajući u vidu opštu ekonomsku situaciju. Stopa inflacije trenutno iznosi oko 13,5%, što Srbiju stavlja na treću poziciju u Evropi, iza Mađarske i Turske. S obzirom na to da je najviše poskupela hrana, jasno je da su najviše pogođeni najsiromašniji. Drugi važan podatak vredan pažnje je da minimalna zarada i dalje nije izjednačena sa minimalnom potrošačkom korpom. Minimalna potrošačka korpa bi, navodno, trebalo da pokrije najosnovnije životne potrebe i trenutno iznosi 443 evra. No, kada se malo detaljnije analizira njen sadržaj, jasno je da ni blizu ne može da zadovolji osnovne životne potrebe na mesečnom nivou. Primera radi, za odeću i obuću na mesečnom nivou predviđeno je 9,9 evra, za stanovanje, vodu, struju i gas zajedno 68, za zdravstvo nepunih 13, a za obrazovanje mizernih 1,1 evro. I pored svega toga, nema naznaka da će u bliskoj budućnosti minimalna zarada i minimalna potrošačka korpa biti izjednačeni. Na stranu što plata za dostojanstven život predviđa i daleko veće zarade.
Ministar finansija, Siniša Mali, nedavno je izjavio da minimalna potrošačka korpa nema veze sa minimalnom zaradom, te da njihovo izjednačavanje nije zakonska obaveza, uprkos tome što je pre pet godina najavio izjednačavanje. Uistinu, ne postoji zakonska obaveza, ali sigurno postoji jasan pokazatelj kako u Srbiji živi većina stanovništva – procene su da oko 400 000 radnika u Srbiji trenutno prima minimalac, a da još toliko prima zaradu nešto višu od minimalne. Podatak vredan pažnje je i da je medijalna zarada u Srbiji za svega par desetina evra viša od minimalne potrošačke korpe. Očekivano, ni ove godine nije izjednačena minimalna zarada sa potrošačkom korpom – minimalac je ostao tridesetak evra niži.
Socijalni monolog
Dakle, da li funkcioniše socijalni dijalog u Srbiji? Kako za koga. Glas predstavnika sindikata unutar SES-a se uvek najmanje čuje. Rezultati su merljivi – minimalna zarada je značajno ispod nivoa potrebnog za dostojanstven život. Sa druge strane, interesi kapitala iz godine u godinu bivaju zadovoljeni. Niža cena radne snage garantuje veći profit, sasvim dovoljno da predstavnici poslodavaca ili Vlade svake godine izjavljuju kako “nisu stečeni uslovi” da se minimalna zarada barem izjednači sa minimalnom potrošačkom korpom, te da zahtevi sindikata “nisu realni”.
Naravno, ne postoji objektivna računica kojom se može odrediti šta jeste, a šta nije “realan” iznos minimalne mesečne zarade. Počev od toga šta ubrajamo u potrošačku korpu ili platu za dostojanstven život, koliki su troškovi za proizvode koji ih čine, do, na kraju, samog iznosa minimalne zarade – reč je o političkoj odluci koja, pre svega, zavisi od trenutnog odnosa moći u jednom društvu. A odnos snaga je takav, makar od kada postoji institucija Socijalno-ekonomskog saveta, da je strana kapitala daleko moćniji “partner” u “socijalnom dijalogu”. Ova strana, zajedno sa državom, može da diktira cenu rada prema svojim interesima. Čak možemo zaključiti da socijalni dijalog savršeno funkcioniše, upravo za one prema čijim merilima je napravljen.
Možda bi, u ovom trenutku moćnije strane bile prinuđene da popuste, ako bi bile pritisnute od strane organizovanog radništva. Ipak, stepen sindikalizovanosti u Srbiji je na izuzetno niskom nivou, posebno u privatnom sektoru. U javnom sektoru su politički pritisci svakodnevnica, a u posebno važnim sektorima, kao što je npr. energetski, brojni su sindikati koji su produžena ruka vladajuće partije. Njihov zadatak je da se obesmisle svako organizovanje koje može blokirati rad ključnih državnih preduzeća.
Situacija jeste teška, ali potrebno je razvijati strategije borbe – tokom istorije bilo je daleko nepovoljnijih situacija, pa se dugotrajna i mukotrpna borba u pojedinim trenucima isplatila. Za početak bi možda trebalo odbaciti i ovakvu formu socijalnog dijaloga.
Umesto apela da je potrebno saslušati argumente predstavnika sindikata, možda rešenje treba tražiti u ozbiljnijem sindikalnom organizovanju, povećanju članstva i umrežavanju sa drugim akterima. Druga strana će pre popustiti pred organizovanim pritiskom, nego dobrim argumentima. Naravno, prvi vid borbe ne isključuje drugi. Niko neće hteti da čuje argumente sindikata, sve dok ne budu pritisnuti da ih čuju. A trenutna situacija ne obećava.