U najmanju ruku regionalna popularnost Vučićevog javnog nastupa, u kojem je obelodanio novu cenu parizera, dovoljno govori o marketinškom aspektu njegovog poduhvata – čovek iz naroda koji se ne stidi da jede hranu koju deo naroda jedino može da priušti. Performans je uspeo. Sprdnja koja je nastala u drugom delu naroda više govori o klasnim privilegijama i nemogućnosti da se na adekvatan način politički artikuliše kritika Vučićevog režima izvan podsmeha, benignih karikatura i pošalica. A proteklih deset godina dovoljno govori o rezultatima takve “političke borbe”. Na zamerku da on u svakodnevnom životu ne jede parizer, lako je odgovoriti snimkom koji pokazuje suprotno.
Hrana u Srbiji je u julu 2023. za 21% skuplja nego u istom mesecu prošle godine, što sugeriše da je, nažalost, pristup kvalitetnijim namirnicama sve više privilegija, a sve manje realna mogućnost za kupovinu većine građana – eto prilike za suvislu ponudu alternativnih ekonomskih politika. Politiku koja bi problematizovala ekonomski model koji je prouzrokovao jedne od najviših nejednakosti u dohotku u Evropi, najnižih minimalnih zarada, te činjenicu da je za većinu mladih stambeno osamostaljivanje misaona imenica.
Tema parizera na dnevni red nije došla slučajno, ovde je veoma važan tajming. Vučićev performans desio se ubrzo nakon što je saopšteno, upravo onima koji kupuju parizer, da će minimalna zarada za narednu godinu iznositi svega četiristo evra mesečno. A takvih je u Srbiji više od četiristo hiljada. Svako dobro zna da inflacija u Srbiji divlja već više od godinu dana i jasno je koji su proizvodi najviše poskupeli, te da društvena katastrofa preti. Paradoksalno, oni u najlošijem položaju verovatno neće izaći na izbore, ili će glasati za Vučića. To ne znači da SNS brine o najsiromašnijima, da su ti ljudi neinteligentni, već da režim uspeva da ih uključi u svoju klijentelističku mrežu i garantuje minimum sigurnosti, ili pak da ovakvim merama uspeva da im pokaže kako im je navodno stalo. Naravno, i ponašanje dela opoziciono nastrojene javnosti utiče da to da već marginalizovani ostanu u Vučićevom zagrljaju – toliko od političkoj produktivnosti pošalica.
Umesto mimova, šala i karikatura, potrebno je ponuditi jasnu političku artikulaciju – a parizer kao takav nije važan – kontrola cena kasni, obuhvat proizvoda je nedovoljan, a rezultat neće biti zadovoljavajuć. Ako je u proteklih godinu dana opala kupovna moć najsiromašnijih, potrebno su deleko ozbiljnije mere od ograničavanje cena dvadesetak proizvoda.
Minimalna cena rada ni blizu ne može da garantuje, što je sada jasno, čak ni redovnu kupovinu parizera za četvoročlanu porodicu. Otuda potreba da se cene ograničavaju. Na tu potrebu je malo ko od opozicionih političkih aktera reagovao u prethodnom periodu istakavši zahtev za kontrolom cena, čak i po cenu da od onih koji sada uvode kontrolu cena budu bili optuženi da žele da vrate samoupravljanje.
Druga stvar koju performans sa parizerom najavljuje jesu skorašnji izbori. Opet, treba istaći da se ne radi o uobičajenoj tezi kako Vučić pred izbore podmićuje glasače, već se pre radi gašenju požara i pokušaju saniranja štete. Uz standardna povećanja plata u prosveti i zdravstvu, situacija sada zahteva i poteze koje nisu uobičajeni. Ovo je prilika da makar deo opozicionih aktera jasnije profiliše svoje ekonomske politike i ponudi temeljna rešenja za društveno-ekonomsku krizu u kojoj se Srbija nalazi. Partijska scena Srbije je predugo zaglavljena u identitetskim podelama, pre svega, dilemi Kosovo i/ili Evropa. Kada su konačno veliki protesti protiv iskopavanja litijuma te teme stavile u drugi plan, pred prošle parlamentarne izbore u aprilu 2022. izbio je rat u Ukrajini, koji je potovo krupna identitetska pitanja vratio na prvo mesto. Sada je, delom i zbog tog rata, ekonomska situacija prva briga građna. To je šansa koju bi opozicija mogla da iskoristi.