Nakon oružanog sukoba na sjeveru Kosova srpske su vlasti uhitile Milana Radoičića kao ključnu figuru tog “ustanka”. To uhićenje više funkcionira kao svojevrsna zaštita nego kao početak pravosudnog procesa. Tko je uopće Radoičić i kako je postao najmoćnije lice na sjeveru Kosova?
Sukob koji se dogodio 24. septembra u mestu Banjska na severu Kosova odneo je četiri ljudska života. Iako u prvom trenutku situacija uopšte nije bila jasna jer se dogodila u kontekstu neprestanog obostranog zaoštravanja kako situacije na terenu, tako i u razgovorima koje beogradski i prištinski političari vode u Briselu, posle nekoliko dana izbacila je na površinu Milana Radoičića, tadašnjeg potpredsednika Srpske liste, koja je ogranak vladajuće partije, SNS-a, koji deluje na Kosovu.
Radoičićev advokat je na konferenciji za novinare, pet dana posle sukoba, pročitao poruku od svog klijenta u kojoj on podnosi ostavku na položaj u Srpskoj listi. Istog dana je lično Aleksandar Vučić u svojoj izjavi za Euronews preneo Radoičićev stav da odstupa jer “ne želi dalje da naškodi Srpskoj listi”.
Ovo nije bio prvi put da se Vučić bavi Radoičićem u medijima. Zapravo, otkako je javnost u Srbiji prvi put čula za Radoičića, to nije bilo zbog njegovog bavljenja politikom, nego zbog krivičnog postupka koji je protiv njega vođen, a u kome je bio zajedno sa svojim kumom Zvonkom Veselinovićem, kao i zbog još nekoliko drugih krivičnih postupaka. Bila je to 2012. godina, a oslobođen je na osnovu toga što je određeno vreme koje je obuhvatala optužnica proveo u pritvoru, ali nije poznato zbog čega je bio pritvaran.
“Čuvar srpstva”
Znatno glasnije njegovo ime je odjeknulo u kontekstu ubistva srpskog političara s Kosova Olivera Ivanovića, koji ga je pre svoje smrti označio kao “ključnu figuru i osobu koja stvarno ima moć”. Za odnos između Vučića i Radoičića rekao je: “…strašno me zabrinjava da on (Vučić) uzima njega kao primer borca za opstanak srpstva na Kosovu”.
Posle ubistva Ivanovića, Vučić je potvrdio da “nije tajna” da je postojao sukob između Ivanovića i Radoičića, a tom prilikom rekao je da sa Radoičićem nikada nije razgovarao, bez obzira na to što ga je nekoliko meseci ranije označio kao “čuvara srpstva”. Što se tiče sukoba s ubijenim Ivanovićem, Radoičić je njegov početak datirao još u 2000. godinu.
Kosovska policija je pokušala da ga privede na saslušanje kao osumnjičenog za ubistvo Ivanovića samo dan posle njegovog boravka na audijenciji kod Vučiča kao dela delegacije Srba sa Kosova. Osim toga, on je već bio postavljen za potpredsednika Srpske liste, a javnosti u Srbiji, koja toga i nije bila potpuno svesna, predstavljen je i kao deo viralnog snimka proslave izbornog rezultata Srpske liste na kome sadašnji ambasador u SAD Marko Đurić, okružen ljudima među kojima je bio i Radoičić sa čašama šampanjca u ruci skandiraju “Aco, Srbine” u video-pozivu sa Vučićem.
Iako se, logično, nalazi u žiži interesovanja medija, sigurno i raznih policijskih i obaveštajnih službi, o njemu se malo toga zna, počev od toga da ni mesto rođenja nije baš najsigurnije. Njegova porodica je 1999. godine izbegla iz Đakovice u Vrnjačku Banju. On se, zatim, 2005. godine seli u Kosovsku Mitrovicu. U tom gradu razvija poslove sa pomenutim kumom sa kojim se kasnije više puta pojavljivao na optužnicama.
Zaštićen maglom “nacionalnih interesa”, razvijao je svoju moć na način koji možemo samo da zamišljamo. U svakom slučaju, kumovski dvojac Radoičić-Veselinović postao je, u početku neformalni, ali nesumnjivi centar moći na severu Kosova. Njihova firma je angažovana, između ostalog, na izgradnji Koridora 11.
Radoičićevu moć je u svoje vreme isticao i Ramuš Haradinaj nazvavši ga “čovekom sa autoritetom na severu Kosova”. Njihove političke grupacije su jedno vreme koegzistirale u kosovskoj vlasti, a sigurno je i da se kao “balkanski biznismeni” dobro razumeju.
Pravosudno pranje
Šta znači kada je neko autoritet u situaciji u kojoj se nalazi Kosovo kao entitet i unutar njega sever Kosova kao entitet unutar entiteta, naročito imajući u vidu specifične istorijske okolnosti u okviru kojih se odvija život u tim mestima poslednjih nekoliko decenija?
Rečima ljudi koji su živeli, ili još uvek žive na severu Kosova, to znači da od njega zavisi bukvalno svako radno mesto, od portira do direktora. To takođe znači da ta pozicija osigurava ako ne lojalnost, a onda poslušnost. Naravno, kada se govori za medije, većina anketiranih radije bira da ostane anonimna. O njegovoj realnoj moći najviše je od neanonimnih izvora govorio ubijeni Oliver Ivanović. Međutim, činjenica da su bili u sukobu, za ovdašnje medije i igrače na javnoj sceni nije dovoljna da ga svrsta u red osumnjičenih, nego funkcioniše kao opravdanje za relativizaciju upravo Ivanovićevih reči.
Takođe, pozicija nekoga ko kontroliše stvari je uvek poželjna osobina za većinu učesnika političkog života. Poput njegovih povremenih neprijatelja, a povremenih saveznika iz redova albanske zajednice, svi – od međunarodnih faktora, preko političkih i bezbednosnih struktura regionalnih i lokalnih službi do više-manje svakog pojedinca – znaju da tu najčešće ima mnogo kostura u ormaru, smeća pod tepihom, ali sve to postaje nebitno jer se kontrola nad ljudima tj. situacijom, najviše ceni.
U tom smislu najbolja ilustracija i ovde može biti jedna od Vučićevih izjava o Radoičiću: “Milan Radoičić nije naravno ni akademik, ni slikar, ni književnik. On je zato, uz sve druge stvari kojima ne može uvek da se ponosi i kojima niko od nas nije srećan, bio uvek prvi na braniku Severne Mitrovice.”
Ono što spada u “ono čime niko od nas nije srećan” upravo jeste niz kriminalnih dela od kojih su mnoga prošla kroz srpsko pravosuđe. Optužbe za privredne prestupe, zastrašivanje svedoka, pa sve do optužbe za učestvovanje u ubistvu Ivanovića. Treba li reći da je do sada neosuđivan?
Osim statusa lica poznatog pravosudnim organima u Srbiji, takođe je na poternici izdatoj na Kosovu zbog slučaja “Brezovica” u okviru koga se tereti za zastrašivanje svedoka. Više puta je izbegao hapšenje od strane kosovske policije, a smatralo se da će biti uhapšen ako se pojavi na teritoriji pod kontrolom prištinskih vlasti.
Ako pogledamo dosadašnju istoriju njegovih pojavljivanja pred sudovima u Srbiji, vidimo da su procesi obustavljani ili je on oslobađan, ponekada bez ikakvih objašnjenja kao što je to bilo u slučaju poternice za ubistvo Olivera Ivanovića koje je u aprilu 2021. godine, na samom početku kovid-krize u Srbji, povučena bez objašnjenja i veće reakcije u javnosti.
Šta se tiče dosadašnjeg saslušavanja i donošenja mera po pitanju oružanog incidenta u Banjskoj sa četiri ljudske žrtve, njemu su oduzete putne isprave i određena mera napuštanja Srbije, uz neodređivanje pritvora. Zapravo, na neki način oduzimanje putnih isprava i zabrana izlaska iz zemlje može delovati kao mera kojim se osigurava od eventualnog bekstva, ali u stvarnosti to deluje više kao nekakav program zaštite svedoka, jer bi u ovom času, boravak u bilo kojoj zemlji osim Srbije značilo skoro sigurno hapšenje.
Dakle, Srbija u ovom času čoveku koga sama optužuje da je od januara 2023. godine do 24. septembra oružje, municiju i eksplozivna sredstva velike razorne moći nabavljao iz Tuzle, koje mu je isporučivano na teritoriji Grada Beograda, najčešće na potezu Bubanj Potok – Vrčin, a koje je potom prenosio i skladištio na neutvrđenim lokcijama na teritoriji Кosova, čime je, kaže se dalje, “kao kolovođa grupe sa više NN lica, zajedničkim delovanjem i opšte opasnom radnjom 24. septembra izazvao opasnost za život ljudi u mestu Banjska” faktički štiti.
Po ovoj optužnici je jasno da ovo krivično delo mora da uključuje mnogo izvršilaca i jednu ozbiljnu organizacionu mrežu, međutim, izgleda da to nikoga ne zanima. Jedino je bitno da drži fokus na sukob šovinizama na Kosovu, čime se i dalje sa obe strane administrativne linije zapravo sprečava bilo kakav napredak kako za egzistencijalna pitanja, tako i za normalizaciju života.
Kao deo ovog procesa može se posmatrati i njegovo lagano zvanično “nestajanje” iz politike – povlačenjem sa pozicija u Srpskoj listi, ali i zvaničnim povlačenjem sa liste vlasnika preduzeća koje je vodio sa svojim kumom Zvonkom Veselinovićem, a to su, osim preduzeća INKOP koje je okosnica njihovog provrednog poduhvata: Dolly Bell Novi Beograd (delatnost hoteli i sličan smeštaj), Novi Pazar – Put (registrovano za izgradnju puteva i auto-puteva), Betonjerka Aleksinac (bavi se proizvodnjom betonskih stubova, trafo-stanica i pratećih elemenata za izgradnju i održavanje elektroenergetskih objekata), VelmoTrans plus Ćuprija (registrovan za gradski i prigradski kopneni prevoz putnika), ali i Putna izgradnja Rožaje u Crnoj Gori (kćerka firma preduzeća Novi Pazar – Put).
Komandant i simbolika
Radoičić će, najverovatnije, pod plaštom viših nacionalnih interesa da bude amnestiran ovako ili onako, a to kako se obavlja međunarodni šverc naoružanja preko Srbije – to je manje važno u ovom trenutku. Kao i četiri života uostalom, za koje su uvek krivi oni drugi.
Ne treba sumnjati ni u to da je mašina sastavljena od tabloida i provladinih medija spremna da spinuje priču u pravcu nacionalne homogenizacije u bilo kom trenutku, što je oprobani recept. Na neki način, to se već i dešava samom činjenicom da se o ovom incidentu danas praktično i ne govori, što je potpuno neobično imajući u vidu kako izgleda nacionalistička euforija u slučajevima koji su se završavali bez ljudskih žrtava, a govorimo o incidentu sa najviše poginulih od 2004. godine.
Ta ista mašinerija se u vreme kada se odvijalo saslušanje, umesto uobičajenog guranja nosa u najsitnije detalje, bavila puštanjem iz zatvora Zorana Marjanovića koji je osuđen zbog ubistva pevačice Jelene Marjanović. Čak i takozvana opozicija još uvek misli da je afera Jovanjica važnija od ove teme. Za one koji možda ne znaju, kontroverzni slučaj ubistva Jelene je medijski najekspoatisanija tema u poslednjih deset godina i poteže se po potrebi, a izgleda da je i afera Jovanjica dobila tu funkciju.
Mediji su svojevremeno primetili Radoičićev video koji je podelio sam, snimljen u okolini Leposavića na severu Kosova. Taj video imao je dvostruku poruku: pre svega da je kosovska policija nemoćna da ga uhapsi, iako se nalazi na formalno njenoj teritoriji, a drugo je jedna nedefinisana najava formulisana u izrazu “vi znate šta to znači”.
Posle dva meseca, ispostavilo se da je značilo da će biti žrtava. Što se svega ostalog tiče, ta nesrećna barikada može se posmatrati kao potpuni debakl, imajući u vidu i to da niko još nije uspeo da shvati šta bi tačno mogla da bude ideja za njeno pokretanje niti šta joj je bio cilj. Jednostavno, izgleda potpuno besmisleno.
Sa druge strane, njen objektivni efekat je da je, iako u prvi mah nije tako izgledalo, poslednjih dana se mediji manje bave raspirivanjem priča o konfliktima na Kosovu. Sve dok osnova politike bude bilo dalje raspirivanje mržnje i sukoba, biće i ljudi poput Milana Radoičića da ga oličavaju i na njemu profitiraju. Za to vreme, od silne priče o statusima, teritorijama i nacionalnim interesima, na Kosovu svakog dana ima sve manje i Albanaca i Srba.