Radnice i radnici Pošte Srbije najavili su da će opet stupiti u štrajk ako im se data obećanja ne ostvare do sutra – 1.12.2023. Isti ti radnici su u štrajku bili i u aprilu 2019. godine. Analiziramo što se promijenilo, a što je ostalo isto kad je riječ o poslovanju, metodama, plaćama, radnim pravima i društvenom statusu radnika Pošte.
Srpska država ne samo da već godinama ne uspeva da razreši problem koji imaju njeni zaposlenici sa njom kao poslodavcem, već ga neprestano pogoršava. Pažljiviji čitaoci ovog portala se možda mogu setiti teksta pod naslovom “Slučaj službenica i službenika PTT-a” koji je objavljen pre nešto manje od pet godina.
U svakom slučaju, u Javnom preduzeću Pošta Srbije, deo zaposlenih je 24. oktobra otpočeo protest u formi odbijanja radnih zadataka. U političkom smislu i u smislu teorije ovo jeste štrajk, ali de jure, zbog proceduralnih razloga, nazivan je “obustavom rada”, što je bio eufemizam za štrajk iz osamdesetih godina XX veka. Da bi formalno bio priznat od države, koja se u ovom slučaju javlja kao arbitar u sporu sa delom svog aparata, jedan radnički protest treba da ispuni sledeće uslove: mora da postoji formalna odluka o stupanju u štrajk, formiran štrajkački odbor, štrajk treba da bude najavljen u zakonskom roku od pet dana pisanim putem i treba da bude formalno utvrđen minimum procesa rada.
Štrajk je zbog statusa preduzeća razumljivo ignorisan od strane provladinih medija koliko je to bilo moguće, osim kada je trebalo dezavuisati protest. No, čak ni oni drugi mediji nisu se pokazali kao pouzdani; poslednja sedmica aktivnog štrajka obilovala je najavama o njegovom završetkukoje su se prečesto pokazivale nepouzdanim. Na kraju, da li je štrajk zapravo završen? Na tu temu se danima spekulisalo, a završetak je proglašavan više puta u pet dana.
Osnovni zahtev – povećanje zarada od 30 odsto nije ispunjen u celosti, ali je posle obećanja povećanja od 20 odsto štrajk privremeno obustavljen – do kraja novembra meseca.
Šta se nije promenilo u prethodnih pet godina?
Pre svega, na isti način je pokrenut protest – bez pomoći i učešća sindikalne strukture ili rukovodilaca. Razlozi za njegovo pokretanje su u dobroj meri isti – katastrofalan materijalni položaj većine zaposlenih. Plate, koje su tokom prethodnog štrajka apostrofirane kao “ispod republičkog proseka” sada su dobrim delom minimalci. Dalji razlozi su odnos prema zaposlenima, rasipništvo stranački postavljenog rukovodstva, teški uslovi rada i tako dalje.
U odnosu na prethodni štrajk iz 2019. godine zajedničko je nepoverenje u sindikalno rukovodstvo. Naravno da je među štrajkačima najveći broj učesnika u članstvu nekog od sindikata, ali nijedan od njih nije učestvovao kao organizacija. Uprkos tome, nijedna jedina ostavka u sindikalnom rukovodstvu nije podnesena. Sindikalni rukovodioci se ponašaju kao da se njih sve ovo ni najmanje ne dotiče.
Takođe, metode pritisaka i zastrašivanja su dobro poznati – osnovna pretnja je da štrajkači mogu ostati bez posla. Međutim, situacija u pošti se dovoljno pogoršala da ova pretnja kod većine učesnika/ca više nema efekta. Jedna od stvari koje najviše vređaju dostojanstvo svih onih koji vredno rade istovremeno teško preživljavajući jeste teško opisiva bahatost rukovodstva Pošte koje je postavljeno po liniji stranačkog klijentelizma i koje služi da obezbeđuje novac za sve one stvari za koje vlast ili država smatra da treba, a uz to obezbeđuje i astronomska primanja svojim štićenicima koji su formalno zaposleni u pošti, a da ne rade jer nemaju i ne znaju šta bi.
Spisak tih lica možda nekome može da bude šokantan, jer se na njemu nalaze penzioneri (mahom na rukovodećim pozicijama), lojalni stranački kadrovi kojima je radno mesto u Pošti samo jedan od poslova koje obavljaju. Osim bezličnih stranačkih birokrata, Pošta se javlja kao mecena mnogim javnim i estradnim ličnostima. Još pre nekoliko godina pojavila su se imena nekih od tih javnih ličnosti. Reč je o sumama koje obični zaposleni mogu samo da sanjaju. Tu su još i mnogobrojna sponzorstva podobnima, a uz to su neka istraživanja pokazala da postoji organizovana mreže povezanih lica, organizacija i agencija koje su izvlačile novac iz budžeta za aktivnosti koje zapravo nisu održali.
Preko ovih fiktivnih aktivnosti, iz Pošte je izmuzeno najmanje pet miliona evra tokom 2021. godine samo za Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju. Možda je suvišno, ali treba zapisati: do danas nema nikakvih pravnih posledica niti se državni organi bave ovim slučajem. O ostavkama da i ne govorimo.
Za sve to vreme, uprkos tolikoj pljački, Pošta radi sa pozitivnim bilansom, a njeni pravi zaposlenici preživljavaju sa približno 400 evra mesečno. Ako govorimo o sličnostima između štrajka iz 2019. i ovog prošlomesečnog, onda je jedna okolnost upadljiva: oba štrajka su se događala uoči izbora. Taj pametno izabrani tajming je ono što sprečava najteže represivne mere i otkaze.
Šta se promenilo u prethodnih pet godina?
Jedan od najvećih problema bio je tome kako su drugi radnici i radnice iz privatnog sektora zaposlene u Pošti, čak i više nego u drugim državnim službama, smatrali za privilegovane. Ta predrasuda datira još iz poznojugoslovenskog perioda koja je još pojačana tokom turbulentnih devedesetih i ubrzano-privatizacijskih ranih dvehiljaditih. Tada je relativna sigurnost radnog mesta i redovnih plata mogla biti posmatrana kao privilegija, iako čak ni tada plate poštara i službenika nisu bile nimalo veće od bilo kojih drugih namešteničkih plata.
Jedina razlika je što su poštonoše, u predigitalnoj eri, često pri isplatama penzija ili drugih davanja bilo koje vrste bile uobičajeno počašćene nekakvim simboličnim sumama koje su, kada se sabere, mogle da predstavljaju pristojan dodatak plati. Sada je ionako broj penzionera koji prima penziju u gotovini od poštara značajno manji. Uostalom, ne treba penzioneri da budu faktor koji se računa u popravljanju teške materijalne situacije zaposlenih bilo gde.
Sa druge strane, plate poštonoša i običnih službenika, pogotovo onih sa srednjom stručnom spremom sada su toliko niske da se nalaze ili neznatno iznad minimalne zarade ili, u velikom broju slučajeva, jesu minimalne. Zahvaljujući štrajkovima poput ovog, slika se menja vrlo polako. Ipak, ove godine je Međunarodna konferencija rada je objavila je spisak preduzeća iz 146 zemalja širom sveta koje krše prava radnika. Na tom spisku se iz Srbije nalaze dve kompanije: jedna od njih je Jura, korejska kompanija, a druga je Pošta Srbije.
Čak i onima koji nisu imali predrasudu o privilegovanosti poštara, ova informacija predstavlja iznenađenje. Jer, uprkos svemu, rad u preduzećima sa većinskom državnim vlasništvom do skoro je podrazumevalo barem minimum prava u oblasti uslova rada, elementarnih socijalnih i radnih prava. Ali, sve teža socijalna situacija i produbljeni procesi obespravljivanja zaposlenih daju rezultate. Da li je prisustvo Pošte na ovom spisku tek najava za pogoršanje uslova za ostale firme u državnom vlasništvu, to ostaje da se vidi.
U svakom slučaju, sa postojećom vlasti, a imajući u vidu i ko bi u iznenađujućem slučaju mogao da je zameni, ne može se očekivati ništa drugo da Pošta dok pravi profit bude krava muzara za potrebe partijskih kadrova, njihovih dilova, njihovih sportskih klubova, udruženja, ljubavnica, ljubavnika i koga sve ne. A sve će se, kao i do sada, bazirati na radu potplaćenih, uznemiravanih i maltretiranih zaposlenika.
Pogledajmo začas zašto se Pošta uopšte nalazi na tom spisku: neplaćanje prekovremenog rada, premeštaj zaposlenih bez adekvatnog obrazloženja, nepoštovanje dnevnog odmora između smena, retroaktivnih rešenja za godišnje odmore i tako dalje. Ako za trenutak pogledamo kako se pošta do sada obračunavala sa štrajkačima, možemo videti da se na ovom spisku nalaze neka od omiljenih sredstava za demonstraciju sila nad radnicima, pre svega premeštaj zaposlenih bez adekvatnog (ili ikakvog) obrazloženja.
Pauza
Štrajk koji to zvanično nije, završen je uslovno. Vlada Srbije je 15. novembra potpisala sporazum sa reprezentativnim sindikatima, dogovorivši isplatu jednokratne pomoći svim radnicima, izuzev rukovodstvu, do 25. novembra, i obećavši povećanje plata od 10 posto od 1. novembra ove godine, s dodatnim povećanjem od 1. januara naredne godine.
Zaposleni su prihvatili da se vrate na posao pod uslovom stroge provere ispunjenja tačaka sporazuma potpisanog između Vlade i reprezentativnih sindikata, koji nisu bili organizatori obustave. Ukoliko se obaveze iz sporazuma ne ispune do 1. decembra ili ukoliko dođe do bilo kakve odmazde prema onima koji su do sada učestvovali u štrajku, ponovo će prekinuti rad i izaći na ulice.
U međuvremenu će se dogoditi parlamentarni izbori, kao i lokalni izbori u najvećim gradovima. Pošta, kao plen pobednika će najverovatnije ostati feud vladajuće stranke. To, naravno, znači da će se njome u nastupajućem periodu upravljati slično ili isto, sa nestručnim ali arogantnim kadrovima iz stranačkog života zaduženim ne da organizuju posao, već da troše novac koji radnici zarađuju svojim radom.
Te radnice i radnici, kroz dugogodišnju borbu dolaze do saznanja da im pomoći ni od koga iz zvanične politike – nema. Pod “zvaničnu politiku” možemo podvesti i rukovodstva sindikata koji, za sada, ni na koji način ne pomažu svom članstvu i onima koji bi trebalo da budu u tom članstvu. Zato se i stvorila ta svest da jedino uporna i hrabra borba može, ako ne da reši probleme, ono barem da zadrži glavu iznad površine vode. Šta će se događati nakon proklamovane “pauze” u štrajku, pokazaće neposredna budućnost, već sutra.