Srpskoj opoziciji su preostala tri polja borbe nakon izbora s kraja godine koje smatraju neregularnima: institucije, ulica i međunarodni kontakti. Za prva dva polja im je potrebna značajna inovacija u odnosu na dosadašnje metode, a što se tiče trećeg, potrebno je napokon shvatiti da su “europske vrijednosti” mrtvo slovo na papiru.
Početkom 2024. objavljeni su konačni rezultati decembarskih izbora u Srbiji. Kao što je bilo poznato i pre kraja 2023. godine, na republičkom nivou Srpska napredna stranka (SNS) ima samostalno apsolutnu većinu, dok u Beogradu formiranje većine zavisi od šest odbornika sa liste Branimira Nestorovića “Mi – glas iz naroda”. Ipak, u ovom trenutku, sami rezultati nisu tema broj jedan. Najveća opoziciona koalicija “Srbija protiv nasilja” ne priznaje rezultate izbora i zahteva njihovo ponavljanje na svim nivoima. Pre toga, potrebno je izvršiti reviziju biračkog spiska i osigurati da na lokalnim izborima glasaju isključivo ljudi koji zaista žive u datoj lokalnoj samoupravi.
U danima neposredno nakon izbora, održavali su se svakodnevni protesti ispred zgrade Republičke izborne komisije u Beogradu. Tokom jednog od protesta opozicioni lideri pozvali su narodne poslanike i opozicione odbornike da uđu u zgradu Skupštine grada Beograda, a da okupljeni demonstranti formiraju obruč oko objekta. U samoj zgradi se nalazio značajan broj pripadnika žandarmerije pod punom opremom za razbijanje demonstracija, koji nisu dozvoljavali ulazak. Nakon višesatnog gađanja objekta kamenicama i razbijanja prozora motkama, te bacanja suzavca od strane policije, usledila je reakcija žandarmerije nalik onoj iz leta 2020. Veći deo demonstranata je rasteran, tridesetak ljudi je uhapšeno, uz evidentnu prekomernu upotrebu sile. U danima nakon protesta, hapšeni su ljudi koji su učestvovali u demonstracijama, među kojima su i pojedini gradski odbornici iz opozicionih stranaka.
Godina je završena je velikim mitingom ProGlas-a 30. decembra, na kojem su pored predstavnika inicijative, govorili političari iz koalicije “Srbija protiv nasilja”, ali i kandidat za gradonačelnika iz koalicije Nacionalno demokratska alternativa. Ponovljeni su zahtevi da se izbori ponište, uz najavu novih okupljanja nakon praznika.
Aleksandar Vučić je na sve zamerke opozicije, nevladinih organizacija i međunarodnih aktera odgovorio da je reč o “najpoštenijim i najčistijim izborima“, te da se izbori u Beogradu mogu ponoviti jedino ako ne bude potrebne većine za formiranje vlasti. O ponavljanju izbora na republičkom nivou nema govora. Vučić, makar u Beogradu, ima jasnu izlaznu strategiju – izbori se ne bi ponovili zbog neregularnosti, kako to zahteva opozicija, već zbog nemogućnosti da se formira većina.
Polja borbe
Opozicioni akteri su istakli da će se u postizbornom periodu borba za poništenje izbora voditi na tri fronta: sva dostupna pravna sredstva unutar domaćih institucija, ulične demonstracije i međunarodni kontakti. Kada se radi o prvom polju borbe, tu ne treba trošiti previše reči – utakmica je nameštena. Bilo da je reč lokalnim/republičkim izbornim komisijama, formalnim procedurama za pisanje prigovora ili nadležnim sudovima koji odlučuju o neregularnostima, sve je pod kontrolom vladajuće partije.
Komično deluju obrazloženja izbornih komisija zbog čega se odbijaju određeni prigovori. Podsetimo, iste te komisije su dozvolile učestvovanje na izborima listama za koje je bilo evidentno da su predale falsifikovane potpise za kandidaturu. O čemu se zapravo radi jasno govori podatak da mnoge od njih nisu na samim izborima osvojile ni polovinu od deset hiljada potpisa, koliko je potrebno prikupiti za kandidaturu. O političkom uticaju na pravosuđe ne treba trošiti previše reči, a samo naivni mogu poverovati da će Ustavni sud u konačnici poništiti izborni proces zbog neregularnosti. Ali, sva pravna sredstva na domaćem nivou je potrebno iskoristiti, čisto radi ilustracije do koje je mere država pod kontrolom vladajuće stranke.
Aktuelna, za mnoge bespredmetna, diskusija o tome da li opozicija treba da prihvati mandate dotiče se teme zarobljenih institucija. Čak onima koji veruju u institucije parlamentarne demokratije, jasno je da parlamenti u Srbiji nemaju neku svrhu, već da služe kao protočni bojleri za već unapred donesene odluke na drugim mestima. No, umesto odustajanja od borbe unutar institucija, uz sve argumente protiv toga, stanje parlamenata u Srbiji bi pre trebalo da motiviše opoziciju da se na drugačije načine bori unutar samih institucija. Deluje da govori, koliko god bili vatreni i zapaženi na društvenim mrežama, te dobro napisani amandmani i zakonski predlozi nisu dovoljni za borbu unutar institucija.
Kao što smo već naveli, ulične demonstracije će biti nastavljene ubrzo po završetku praznika. Novi opozicioni skup najavljen je za 16. januar. Masovni protesti nisu novost za Vučićev režim koji je na takva dešavanja najčešće odgovarao ignorisanjem. Beskonačne šetnje su se uglavnom, nakon više nedelja ili meseci, završavale samogašenjem – što je pokazatelj da bi opozicija trebalo da pripremi inovativnije metode ulične borbe. Retke su situacije kada je policija brutalno gušila proteste, obično takva reakcija na naredno okupljanje “pozove” još više ljudi.
S obzirom na to da je jasno da unutrašnji pritisci nisu dovoljni, da su institucije pod kontrolom vladajuće stranke, a da protesti, koliko god da bili brojni, ne utiču previše na režim, gotovo sa sigurnošću možemo tvrditi da je ključ za rešavanje trenutke krize u Srbiji u rukama međunarodne zajednice. A tu ulazimo u polje interesa i nerešenih teritorijalnih pitanja na Balkanu.
Međunarodni odnosi i izbori u Srbiji
Nalazi domaće nevladine organizacije CRTA, koja uživa značajan ugled kod međunarodnih aktera, pokazuju da su izbori iz decembra 2023. jedni od najneregularnijih izbora u Srbiji otkad postoji višestranačje. Pre svega, reč je o zloupotrebi biračkog spiska i masovnim migracijama birača iz lokalnih samouprava gde se ne održavaju izbori, u lokalne samouprave u kojima se održavaju, kako bi se postigao drugačiji rezultat od volje lokalnih birača. Na to se nadovezuje i “uvoz” birača, pretežno iz Republike Srpske, koji imaju pravo da glasaju na republičkim, ali ne i na lokalnim izborima. Sve se više šuška i o nelegalnoj pasivizaciji biračkog prava ljudi koji nisu redovni glasači, kako bi se prikrio priliv novih glasača. Prva saopštenja iz posmatračke misije ODHIR-a u sličnom su tonu, ali konačne ocene će biti dostupne u izveštaju koji se očekuje u narednih mesec-dva.
Malo je svetskih i evropskih političara koji su javno čestitali SNS-u na izbornoj pobedi. Najglasnije poruke podrške stigle su iz Mađarske, Rusije, Kine, Bugarske i Azerbejdžana. Ipak, ono što nije rečeno javno putem zvaničnih kanala komunikacije državnog vrha, često biva saopšteno od strane lokalnih diplomata. Najmoćnija figura je američki ambasador Kristofer Hil, čije su dve izjave jasno stavile do znanja kakva je pozicija SAD u odnosu na sprovedene izbore: “SAD se raduju nastavku saradnje sa Vladom Srbije“, poruka je upućena vlastima. Nakon nasilnih protesta dodao je i da “legitimnost demokratskog procesa zavisi od (…) spremnosti svih stranaka, pobedničkih i poraženih, da priznaju volju naroda izraženu u glasačkim kutijama”, što je poruka opoziciji da ne može previše računati na podršku SAD. Opozicija upravo spori da je volja naroda izražena u glasačkim kutijama, tvrdeći da deo glasačkih lističa nije ni smeo deo bude ubačen. Stabilnost na “Zapadnom Balkanu” i “rešavanje” pitanja Kosova, ponovo su prioritet međunarodne zajednice.
Uporedo sa ovim izjavama, Vlada Srbije je na mala vrata dozvolila kretanje vozilima sa kosovskim tablicama u Srbiji od januara 2024. Pitanje zbog kog je prećeno ratom na Kosovu, dok su mnogima automobili dizani u vazduh zbog pogrešnih tablica, prošlo je bez veće pažnje javnosti. Isti ti provladini mediji koji su izveštavali o povećanju borbene gotovosti srpske vojske zbog spora oko tablica, sada gotovo da nisu ni spomenuli nove vesti. Dobra ilustracija kako se inače dižu i spuštaju tenzije na našim prostorima. Aktuelna vlast u Francuskoj je tradicionalno bliska aktuelnom režimu u Beogradu – francuske kompanije su dobile dovoljno velikih državnih poslova u Srbiji. Dovoljno je samo spomenuti beogradski aerodrom i najavljenu izgradnju beogradskog metroa.
Jedino su se iz Nemačke mogu čuti oštriji tonovi prema vlasti u Beogradu. Za razliku od CDU-a, koalicija koju predvode Zeleni i SPD više insistira na “vrednostima” nego na stabilnosti. Prve reakcije nemačkog Ministarstva spoljnih poslova bile su prilično oštre. U spomenute “vrednosti”, se pored stanja demokratije, ubraja i daleko aktivniji pristup Beograda u “normalizaciji” odnosa sa Prištinom. U jednom nedavnom intervjuu, poslanik SPD-a Josip Juratović izjavio je da Nemačka čeka konačni izveštaj OEBS-a kako bi mogla da zauzme jasan stav povodom izbora u Srbiji. Kakve god to stav bio, teško da može u značajnijoj meri prkositi stavu SAD-a.
Danas je u Srbiji, čak i najzagriženijim evrofilima jasno da Vučić uživa podršku Zapada i da su “evropske vrednosti” samo beznačajna floskula i mrtvo slovo na papiru. Što ne znači da treba u potpunosti odustati od političke borbe i jačati domaće partijske strukture. Iskustvo dnevne politike pokazuje da se na kraju dana snaga meri brojem ljudi na terenu. Tu je moguće uraditi više, čak i u velikim gradovima, gde je opozicija najjača.