U danima kada vlast u Srbiji vuče poteze kojima se zaokružuje nezavisnost Kosova, istovremeno podiže nacionalističke tenzije na unutrašnjem nivou kako bi skrenula pažnju sa spoljnopolitičkih poraza. Ubrzo nakon izbora, Vlada je dozvolila kretanje vozilima sa kosovskim tablicama kroz Srbiju, a prvog februara počela je primena uredbe Centralne banke Kosova (CBK) kojom je predviđeno da se platni promet i gotovinska plaćanja na Kosovu obavljaju isključivo korišćenjem evra.
Ova odluka najviše će uticati na svakodnevni život Srba sa Kosova koji plate, penzije i socijalna davanja iz Srbije primaju u dinarima i tu valutu koriste prilikom kupovine. Dodatno, ostaje otvoreno kako će zdravstvene i obrazovne ustanove, koje su pod ingerencijom Beograda, obavljati svoje finansijsko poslovanje i nabavljati potrebnu opremu za rad. Vlasti u Beogradu najavljuju da će nastaviti sa isplaćivanjem sredstava u dinarima, a kako će reagovati Priština na terenu, ostaje da se vidi. Najnovija kriza na Kosovu povod je da se u Srbiji ponovo uzburkaju nacionalistički i militaristički duhovi – za dnevnopolitičke potrebe režima.
Dimna zavesa
Predsednik Vučić je, povodom uredbe CBK održao sastanak sa ambasadorima zemalja Kvinte. O ishodu sastanka najbolje govori činjenica da nije bilo uobičajenog zajedničkog saopštenja učesnika, dok je iz kabineta predsednika stiglo obaveštenje da bi “svaka formalna reč bila suvišna”. Svoju spoljnopolitičku nemoć, ali i nameru da zarad očuvanja vlasti čini ustupke koji vode ka priznanju Kosova, Vučić kompenzuje busanjem u prsa na unutrašnjem planu.
U društvu se podgreva ratnohuškačka atmosfera, iako je jasno da Srbija niti sme niti ima kapaciteta da ratuje. Generalštab Vojske Srbije je pre mesec dana pokrenuo inicijativu ka predsedniku za uvođenje obaveznog vojnog roka, dok je predsednik u ponedeljak izjavio kako većina građana podržava takvu odluku. Vučić je dodao i da većina od onih koji ne misle da treba da se uvede obavezni vojni rok smatra da je Srbija “morala oštrije i snažnije da reaguje po pitanju Kosova”, dodavši kako je to “nemoralni stav”.
Dok prorežimski analitičari ističu potrebu za uvođenjem obaveznog vojnog roka, navodeći kako je to neophodno jer je Srbija okružena neprijateljima, te da je cilj “konačna pobeda” i stvaranje države koja će štititi Srbe gde god da žive u okruženju, realnost je drugačija. Aktuelna vlast, a ne “drugosrbijanci” iz opozicije, načinila je ključne ustupke Prištini u ostvarivanju suverene vlasti na celoj teritoriji Kosova. Poruka je jasna – o uvođenju obaveznog vojnog roka ponovo se diskutuje u kontekstu nove krize na Kosovu – jača vojska je potrebna kako bi se Kosovo sačuvalo.
Koliko je zaista verovatno uvođenje obaveznog vojnog roka? Po svemu sudeći, u pitanju je još jedna dimna zavesa za potrebe dnevne politike, jer deluje da država ne može da zadovolji osnovne materijalne potrebe vojnika u sadašnjem kapacitetu.
Topovsko meso
Zanimljiva je reakcija i još jednog “ideološkog stuba” srpskog društva, Srpske pravoslavne crkve (SPC). Patrijarh neguje bliske odnose sa predsednikom, pa se SPC ne oglašava po pitanju zvanične državne politike prema Kosovu. Ne oglašava se Crkva ni o stanju demokratije u Srbiji, činjenici da režim često fizički napada političke protivnike i da vladajuća stranka ucenjuje ljude kako bi obezbedila glasove. To nisu teme koje interesuju Crkvu, tobože ona je iznad partijskih interesa.
Crkva ostaje nema i na aktuelne slučajeve akušerskog nasilja, ističući kako “[n]e može (…) da komentariše svaki problem koji se desi u ovoj zemlji”. Međutim, SPC ne propušta da, oštro i sa “naučnih” pozicija, kritikuje Zakon o rodnoj ravnopravnosti, “rodnu ideologiju”, te “antihrišćansko i anticivilizacijsko” određenjе roda kao društvenog konstrukta. To je valjda nadpartijska i važna društvena tema. Podsetimo, prošle godine je patrijarh poverenicu za rodnu ravnopravnost nazvao “jadnicom i bednicom”, zbog njene navodne namere da Crkvi ospori pravo da se oglašava o bilo kom društvenom pitanju.
Indikativno je kako SPC bira koja su društvena pitanja važna – gotovo da nema slučajeva da se javno suprotstavlja vlastima. Uvek je lakše neprijatelja pronaći u manjinama, loviti veštice i napadati “antirežimske” medije koji nisu ni blizu pozicijama moći, nego kritikovati one u čijim su rukama i nož i pogača.
Jasno je i čemu služi ideologija, ali ne “rodna ideologija” kojom se bave prijatelji režima. Reč je o ideologiji koja je nadgradnja konkretnom poretku u Srbiji koji je omogućio da nekoliko porodica bliskih režimu stvori enormnu količinu bogatstva. Siromašni su tu, kao i uvek, topovsko meso.