U Srbiji je malo pažnje bilo posvećeno ideološkim elementima na koje su se pozivali članovi sada već napukle liste Mi – glas iz naroda koja je bila iznenađenje nedavnih izbora. Većina se analitika bavila karizmom Branimira Nestorovića. Luka Petrović je zakopao malo dublje da pronađe ključne i kontradiktorne ideološke elemente koji su skupljeni sa svih strana.
Za mnoge iznenađujući izborni rezultat Mi – glas iz naroda, na decembarskim izborima u Srbiji, najčešće je objašnjavan harizmom Branimira Nestorovića. Nema sumnje da su Nestorovićev javni angažman u okviru Kriznog štaba i protivljenje sveobuhvatnim merama za vreme pandemije korona virusa, te ugled koji je stekao tokom svoje lekarske karijere doprineli izbornom uspehu.
U proteklih nekoliko dana, medijski fokus je na još jednom cepanju ove organizacije i potencijalnom prelasku dela odbornika sa liste Mi – glas iz naroda u tabor dosadašnje većine u Beogradu. Vrlo je moguće da su delovi ove organizacije (uključujući i Nestorovića) od početka bliski vlastima i da su bili pripremani da budu tas na vagi. Ipak, teško je reći da je to slučaj za organizaciju u celosti.
Malo je verovatno i da je njihovim glasačima bliska saradnja sa Srpskom naprednom strankom. U nedostatku podataka i istraživanja, možemo se osloniti na utiske i privatne razgovore sa njihovim glasačima. Reč je ljudima koji uglavnom slabo prate politička dešavanja, obično ne izlaze na izbore, ne podržavaju vlast i neguju antipolitički sentiment – svi dosadašnji politički akteri su isti. Mi – glas iz naroda im je delovao kao autentična organizacija nepodmitljivih ljudi. Utoliko je razočarenje u politiku veće, posebno nakon ponovnog cepanja organizacije.
Nije mnogo pažnje u domaćim medijima posvećeno programskim i ideološkim pozicijama ovog pokreta. Uz jednu malu ogradu – teško da možemo govoriti o koherentnoj ideologiji kojom se pojednostavljuje stvarnost i nude politička rešenja iza kojih stoje određeni interesi. Pre je reč o narativu i predlozima za pravce delovanja u pojedinim oblastima, o kojima su najistaknutije ličnosti pokreta govorile.
Geopolitika i globalistički imperijalizam
Na sajtu Mi – glas iz naroda nema programa, već samo šest programskih ciljeva: dekolonizacija Srbije, poljoprivreda i selo, izgradnja sistema odbrane i razvoj vojske, protivljenje razoružavanju, protivljenje ulasku u Evropsku uniju i strategija za reintegraciju Kosova. Programski ciljevi nisu detaljno razrađeni, više je reč o programskim tačkama. Kako sami ističu, nisu se bavili političkim programom, “jer ljudi znaju šta misle”.
O političkim pozicijama Mi – glas iz naroda dosta se može podosta saznati iz medijskih nastupa njihovih prvaka. U jednoj emisiji proruskog medija Sputnjik, snimljenoj krajem decembra, sada već bivši partijski saborci, Aleksandar Pavić i Branko Pavlović1 , pričali su o politici pokreta. Osim što provejava postizborna euforija, Pavić i Pavlović su se dotakli niza političkih pitanja.
Vredi istaći i dve biografske zanimljivosti. Branko Pavlović bio je jedan od osnivača Građanskog saveza Srbije, pa potom i Socijaldemokratske unije, ispred koje je bio i narodni poslanik. Kako piše u njegovoj biografiji, politički je “najbliži levim socijal-demokratama, sa snažnim osloncem na nacionalnu državu”. Aleksandar Pavić je srednju školu završio u Čikagu, nakon čega je diplomirao na Berkliju. U Srbiju se vraća po padu Berlinskog zida, kada je bila prilika da se “izrodi Srbija”.
Opšte je poznato da su najistaknutija lica Mi – glas iz naroda fokusirana na geopolitička pitanja. Kroz aktuelna geopolitička trvenja i rađanje multipolarnog sveta, tumače političku dinamiku i u Srbiji. Logičan je zaključak je da se u državi na preseku uticaju velikih sila opozicioni protesti mogu objasniti jedino kao obojena revolucija koju organizuju BND i CIA, preko svojih nevladinih organizacija. Kako su istakli Pavlović i Pavić, njihove političke ideje su “avangardne i najperspektivnije u svetu”. To se najpre odnosi na “borbu protiv globalističkog imperijalizma i zalaganje za resuverenizaciju i dekolonizaciju Srbije”.
Za razliku od Zapada koji je na strani globalizma i desuverenizacije, “Istok ne traži suverenitet”, a Pavlović na umu ima, pre svih, Kinu. Naravno, prirodni partner je i BRICS u celini, kao alternativa postojećem poretku. Kina je, za razliku od SSSR-a, uspela da sa sačuva svoj suverenitet (primer koji Pavlović navodi je Tjenanmen), uspevši da se odbrani od “udarca globalističkog imperijalizma”.
Paviću je, takođe, Kina jedan od uzora. Ali ne zato što je uspela da sačuva svoj put od socijalizam, već zato što je Kina danas “čistija kapitalistička država nego SAD i ceo Zapad”. Pavić to ističe kao neko ko je formiran u SAD-u, “nekada bastionu demokratije i kapitalizma”, ističući da je u poslednje vreme više bio u Kini. Glavni neprijatelji nekadašnje Amerike su, naravno, duboka država, globalna elita koja se okuplja u Davosu i ostali akteri koji se standardno nalaze na repertoaru američke alternativne desnice.
Pavlović, kao levičar, ističe da je levici potrebna država za sprovođenje svojih programa. Zanimljiv je i njegov odgovor na voditeljevo poređenje Mi – glas iz naroda sa Pokretom 5 zvezdica. Smatra da takvo poređenje nije na mestu, zato što italijanski pokret nije do kraja shvatio kakva je globalna dinamika. Slično važi za Sirizu, Varufakisa i Podemos, iako tamo ima “dobrih elemenata i dobrih uvida”. Jedna od prednosti “nas” je da to što smo imali neposredno iskustvo napada “globalističkog imperijalizma i tranzicione pljačke”, dok su drugi akteri oblikovani čitajući knjige. To iskustvo je glavni argument da jedino suverena država sa polugama vlasti u svojim rukama, a ne sindikati i sl. besmislice (sva je prilika da ovde aludira na samoupravljanje), može da sprovodi levičarsku politiku.
Neoliberalizam kao kulturni obrazac
Deluje da je Mi – glas iz naroda pogodio sentiment dela birača u Srbiji. Kako je izbio rat u Ukrajini, geopolitičke teme su dobile na značaju. Kroz prizmu iskustva NATO bombardovanja SR Jugoslavije, deo ljudi posmatra aktuelne ratove, gledajući na rat u Ukrajini kao sukob SAD i Rusije. Pitanje Kosova se vrlo lako kači na takav narativ, jer je Srbija, prema takvom gledištu, jedina država koja pokušava da se odupre interesima moćnika na Balkanu. Suverena Srbija, u skladu sa većinskom voljom naroda, bi trebalo da se okrene Istoku.
Pored toga, i sadašnja Amerika je deo novog svetskog poretka kojim diriguju globalne elite – njihova osnovna namera je da unište suverene države kroz uklanjanje granica, promociju rodne ideologije i zaštite manjinskih prava. U takvom tumačenju sveta, neoliberalizam je kulturni obrazac koji razara nacionalne identitete. Ozbiljnija ekonomska analiza poretka izostaje, čak i kod “levih” elemenata organizacije. Fokus je na (re)izgradnji suverene države, šta god to tačno značilo na evropskoj poluperiferiji. Kao da bi deklarativnim proglašenjem suverenosti Srbija zaista postala suverena država – posredi je idealistička zabluda. Sva je prilika da će Mi – glas iz naroda, usled međusobnih razmirica i značajnog dovođenja u pitanje istinskog opozicionog karaktera pretrpeti štetu na prvim sledećim izborima. Za levicu ostaje važno pitanje da li i kako može pridobiti za sebe nekadašnje glasače ove organizacije.
- Aleksandar Pavić je, zajedno sa Branimirom Nestorovićem, napustio Mi glas iz naroda i ima nameru da osnuje novu organizaciju, dok je Branko Pavlović, sa još četvoricom osnivača, ostao u pokretu. [↩]