Politička kriza u glavnom gradu Srbije i nemogućnost dosadašnje vladajuće koalicije da formira većinu u gradskoj skupštini doveli su do novih izbora. Iako je prvobitno najavljeno da će se izbori održati 28. aprila, po svoj prilici usled međunarodnog pritiska, predsednik Aleksandar Vučić najavio je njihovo održavanje za 2. jun. Ovaj datum otvara vrata za spajanje izbora na nivou grada sa izborima na beogradskim gradskim opštinama – uslov za to je skraćivanje mandata aktuelnih saziva skupština gradskih opština. Ne bi bilo iznenađenje da i to bude deo “ustupaka” u kontekstu decembarskih neregularnosti i oštrijeg tona koji dolazi iz Evropske unije.
Novi izbori otvorili su novu raspravu na temu opozicionog delovanja. Da li je vreme da svi koji su istinska opozicija režimu formiraju jedinstvenu listu i tako, zajedničkim snagama, donesu pobedu u Beogradu? Navedeno se tiče najpre zajedničkog delovanja, na jednoj listi, koalicije Srbija protiv nasilja i Nacionalno demokratske alternative. Iako se u ovom trenutku ne diskutuje otvoreno, teško je zamisliti da ne bilo mesta i za ostale manje aktere, koji su u decembru ostali ispod cenzusa. Logika koja se krije iza ovoga je da svaki opozicioni glas treba da bude iznad cenzusa jer potencijalno i par hiljada glasova može biti presudno za formiranje većine. Pretpostavka, koja ne mora biti ispravna, je da bi došlo do mehaničkog zbrajanja svih glasova.
Dve najjače opozicione stranke u Beogradu imaju različite stavove. Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa smatra bi trebalo ići u pravcu jedne opozicione liste, dok Zeleno-levi front insistira na dve kolone.
Ovde nećemo odgovoriti na pitanje o kojem se danima diskutuje u raznim emisijama, već ćemo ukazati na argumente koji se smatraju legitimnim u opozicionoj javnosti. A oni su indikator jednog od problema sa kojim se suočava opozicija u Srbiji – svako jasnije političko i ideološko istupanje smatra se nepoželjnim i rušenjem jedinstva. Treba smanjiti korupciju, postaviti stručne ljude na javne funkcije i smanjiti inflaciju. To su uslovi da Srbija postane “normalna” država. Partijski interesi i jasni, ideološki obojeni, programi bi trebalo da sačekaju neko drugo vreme. Sada je vreme za široke taktičke frontove i stavljanje političkih razlika u drugi plan – sve dok Vučić ne bude smenjen. Posle će biti vremena za jasniju programsku diferencijaciju i takmičenje. Utoliko je i kampanja Srbije protiv nasilja bila izuzetno mlaka, neubedljiva i zasnovana opštim i politički nerazrađenim porukama.
Ovlašćenje za mišljenje
Prvi koga treba saslušati povodom potencijalne jedinstvene liste opozicije su, naravno, analitičari i istraživači javnog mnjenja. Umesto predstavnika partija, koji uvek imaju skrivenu agendu, nepristrasni akteri bi trebalo da iznesu objektivni sud o tome šta je dobra taktika. Ne samo da su u mogućnosti da nepristrasno sagledaju aktuelno stanje, već često imaju kod sebe istraživanja kojim podupiru svoje stavove. Kvantifikacija je neupitni autoritet. Mesta za jasno političko pozicioniranje, donošenje strateških partijskih odluka i dugoročno planiranje gotovo i da nema. Umesto dugoročnog razvoja partijskih kadrova i infrastrukture, ključne pozicije bi trebalo da zauzmu nezavisni eksperti, akteri iz civilnog društa, i druge javne ličnosti u koje (opoziciona) javnost ima poverenje. Partijski obojene političke procene trebalo bi da zamene podaci neutralnih eksperata.
Sve bi ovo imalo smisla, da je zaista reč samo o jednom izbornom ciklusu u kojem je potrebno suspendovati partijske interese i zažmuriti na šarenolike koalicije. No, ovakav pritisak “javnog mnjenja” gotovo da je pravilo u proteklih deset godina. Svaki izbori su sudbonosni, potrebno je zbijanje redova i formiranje što širih koalicija. Samo svi zajedno i slepi na razlike mogu da pobede Vučića. Onaj ko iskače iz kalupa biva, u najboljem slučaju, proglašen političkim diletantnom koji posredno radi u korist režima.
U tako duboko depolitizujućem kontekstu predizborno delovanje jedino i može da se završi da benignim zahtevima za obnovom pravne države. Naravno, to jeste validan i važan zahtev, no ako se ostane samo na tome, deluje da opozicija ostaje usidrena na dosadašnjim rezultatima. Možda je delovanje van ustaljenih šablona prilika da se pojedini akteri trajno istaknu u odnosu na ostale. Politička hrabrost i spremnost da se donesu nedvosmislene političke odluke bi mogli da budu nedostajući deo slagalice. Da iskoristimo još jednu opšteprihvaćenu sintagmu – sasvim je u redu raditi na sebi.