Često se u srpskom društvu konsenzus ističe kao poželjan cilj, te da zbog njegova nedostatka u raznim oblastima, nema napretka. Počev od toga da vlast i opozicija (isitna, najpre zbog samovolje vlasti) ne mogu da se dogovore ni oko čega, preko nesaglasnosti same opozicije oko ključnih pravaca delovanja, do činjenice da kao društvo nemamo konsenzus oko ključnih pitanja (Kosovo, spoljnopolitičko opredeljenje, itd.). Konsenzus se uzima kao samorazumljiv i samoopravdani cilj kojem treba težiti. Dogovorom svih uključenih strana, racionalnom argumentacijom i slobodnom razmenom mišljenja došlo bi se do rezultata koji su povoljni za sve.
Naravno, u kontekstu zarobljene države i autoritarne vlasti, otvaranje javne sfere jeste taktički opravdan zahtev. No, jednom, kada dođemo do slobodnih i poštenih izbora, slobodnih medija i otvorene javne sfere, sukobe ne treba potiskivati. Naprotiv, sukobi mogu imati korisne društvene i političke efekte. Trenutno je sukob, sam po sebi, nepoželjan. Reč ima negativnu konotaciju i često se povezuje sa nasiljem. Ipak, ako se vratimo korak unazad, videćemo kako sukobi često imaju političku korist.
Na primer, tzv. klasni kompromis tokom druge polovine dvadesetog veka je posledica, ne kompromisa argumenata između kapitalista i radnika, već klasne i političke borbe organizovanog radništva koje se sukobilo sa vladajućom klasom. Pozitivni ishod je jaka socijalna država, koja je trajala sve dok je postojao teg na drugoj strani vage. Kada su se promenile međunarodne okolnosti, što je uz ekonomsku globalizaciju i političku nemoć levice urušilo snagu sindikata, kao posledica su se javili dominacija vladajuće klase i “neoliberalizam”.
Slično važi i za ograničenje samovolje vlasti. Delovanje izvan sopstvenih ovlašćenja i uspon autoritarizma se, nema sumnje, mogu zaustaviti jakim i nezavisnim sudovima. No, kako pojedini primeri iz “zapadnih demokratija” pokazuju, i tamo je moguć uspon snaga za koje se opravdano može sumnjati da će ugroziti demokratiju.
Nema dileme da je bolje živeti, i politički delovati, u pravnoj državi i liberalnoj demokratiji, u odnosu na autoritarne i hibridne sisteme kakvi su u Rusiji, Mađarskoj ili Srbiji. Ipak, brana samovolji vlasti mogu biti i jaki društveni pokreti ili pak jake političke stranke sposobne da, uličnim i institucionalnim delovanjem, ograniče moć vladajuće struktutre.
Jedan od ozbiljnijih problema sa kojima se suočava opozicija u autoritarnim i hibridnim režimama jeste upravo vrlo slaba ili gotovo nepostojeća partijska infrastruktura. Umesto organizovanja, tada na scenu stupaju apeli da sudovi ili neko sa strane reaguje. Vrlo je moguće da se moć vlasti pre može ograničiti jakom političkom snagom na suprotnoj strani koja će se na raznim poljima sukobljavati sa režimom, nego procedurama i pravnom državom, iako, naravno, jedno ne isključuje drugo.
Dobra ilustracija promašene politike konsenzusa jeste i opoziciono delovanje u Srbiji u šta spada nedavna kampanja koalicije Srbije protiv nasilja. Umesto da se političke razlike priznaju, te da koalicija oslikava realno postojeće političko šarenilo, težilo je veštačkoj jedinstvenosti i konsenzusu prilikom delovanja i donošenja odluka. Svako ko bi isticao sopstvene političke specifičnosti bio bi prikazivan kao destruktivan faktor. Rezultat je neubedljiva i mlaka kampanja koja nije donela pobedu u Beogradu. Naravno, ozbiljne izborne neregularnosti ne treba stavljati u drugi plan.
Sukobi su neizostavni deo političkog života. Umesto težnje ka konsenzusu, iza kojeg se često zapravo kriju partikularni interesi, politička borba i insistiranje na sukobima mogu dovesti do pozitivnih ishoda i progresivnih društvenih promena.