Opozicija u Srbiji kao da neprestano reprizira jednu te istu seriju. A građani su, kao u flimu “Paklena pomorandža”, prinuđeni da gledaju taj horor. Red sudbonosnih izbora, red izbornih neregularnosti i protraćene nade, pa red bojkota. Nakon decembarskih izbora u Srbiji, Srpska napredna stranka (SNS) i Socijalistička partija Srbije (SPS) nisu uspeli da formiraju vlast u Beogradu.
Pobednički narativ opozicije – da je pritiskom uspela da onemogući dosadašnju koaliciju da formira većinu, sada je pao u zaborav. Prilično iznenada, deo najveće opozicione koalicije Srbija protiv nasilja počeo je da zagovora bojkot predstojećih ponovljenih izbora u Beogradu raspisanih za 2. jun. Umesto borbenog, zauzima se moralizatorski stav nepristajanja na neregularnosti. Zapravo, reč je o nespremnosti dela opozicije da se suoči sa realno drugačijim odnosom snaga unutar koalicije.
Sva je prilika da dve najveće opozicione stranke u Beogradu imaju drugačije stavove. Dok Stranka slobode i pravde (SSP) Dragana Đilasa najglasnije zagovora bojkot, sva je prilika da Zeleno-levi front ima drugačiju poziciju. Bojkot podržava i desničarska koalicija NADA. Podsetimo, opozicija u Srbiji je poslednji put bojkotovala izbore 2020. godine i do pre nekoliko dana, delovalo je da nikome ne pada na pamet da povuče sličan potez. Počev od toga da je strankama nakon bojkota trebalo puno vremena da podignu sopstvenu infrastrukturu, preko finansija koje pripadaju na osnovu poslaničkih i odborničih mesta, do toga da mesta u predstavničkim telima obezbeđuju niz mehanizama kojima se omogućava kontrola izbora na biračkim mestima. Jasno je da bojkot nije doneo mnogo koristi.
Na režim nisu uticala moralna zgražavanja opozicione javnosti zato što je u parlamentu sam sedeo SNS sa svojim satelitskim partija, a ni “međunarodna zajednica” se nije preterano obazirala na sastav Narodne skupštine i Skupštine grada Beograda.
Dosadašnja vladajuća koalicija Beogradu će ovoga puta izađi na jednoj listi. Pored SNS i SPS, tu će i biti, doskora, formalno opoziciona stranka Zavetnici. U trenutku kada je vlast ozbiljno uzdrmana i kada, nakon dužeg vremena, zaista postoje spoljni pritisci da se poprave izborni uslovi, deo opozcije donosi odluku da izbore bojkotuje. Zašto?
Argumenti
Argumenti za bojkot su nemušti, tupi i krajnje moralizatorski. Nedeljna emisija Utisak nedelje, koja u delu opozicione javnosti ima kultni status, poslužila je za odmeravanje argumenata. Pored dvojice zagovornika bojkota sa obe strane političkog spektra, Dragana Đilasa i Miloša Jovanovića, u studiju je sedeo politikolog Boban Stojanović. Nizali su se argumenti u korist bojkota: izbora 2. juna nema (jer nisu slobodni i pošteni), nije došlo do poboljšanja izbornog procesa, Srbija je diktatura, i vlast se fizički obračunava sa opozicionim aktivistima.
Sve je navedeno tačno, samo nije jasno zašto sledi da je izbore potrebno bojkotovati. Uostalom, otkako je SNS na vlasti, svaki izborni proces liči jedan na drugi, pa je opozicija na izbore izlazila. Teško je očekivati će opozicija ikada, dok je SNS na vlasti, imati priliku da se takmiči u ravnopravnim uslovima.
No, emisiju je obeležio jedan incident. Kao što se u fudbalski utakmicama u zaustavnom vremenu menja mnogo toga, pa uspavanka postaje spektakl, tako je i jedan sasvim običan Utisak nedelje postao tema broj jedan, rasplamsavši mnogo strasti. Emisija je, igrom slučaja, produžena par minuta, a Stojanović je u jednom trenutku provukao kako se nada da “bojkot nije sredstvo za konzerviranje opozicije u ovom trenutku” i da ukoliko se na izbore ne izlazi “odnosi moći u opoziciji ostaju isti”. Iako voditeljka nije razumela šta je Stojanović hteo da kaže Đilas, ali i opoziciona javnost itekako jesu. Stranka slobode i pravde je tokom decembarske kampanje, kao prethodnih nekoliko godina, pokušavala da se nametne kao najjači opozicioni akter, no, makar u Beogradu, posle sprovedene kampanje, jasno da su se stvari malo preokrenule. U najmanju ruku bledu kampanju koliko-toliko je izvukao Zeleno-levi front, koji je jedini sprovodio terensku kampanju od vrata do vrata. Deluje da u Beogradu, SSP više nije najjača opoziciona stranka.
Odnosi moći
Nema sumnje da su mediji, javni nastup i sve drugo što spada u oblast “visoke” politike itekako važni, ali organizacioni aspekt je, takođe, sastavni deo partijskog rada. U Beogradu pokazalo da SSP tu više nema primat, te da bi nova kampanja u glavnom gradu, koja bi se zasnivala na terenskom radu u potpunosti razotkrila stvarna stanja partijskih infrastruktura.
Deluje da će odluka o (ne)izlasku koalicije Srbija protiv nasilja, ili njenih delova, biti posledica odnosa moći unutar te koalicije. Od procene da li će oni, koji se eventualno odluče za izlazak, biti sposobni da nametnu sopstveni narativ i ubede opozicionu javnost da nisu kolaboranti, kako bi verovatno tvrdili bojkotaši, preko mogućnosti da sa sobom povedu još neke članove koalicije, do ishoda koji bi u krnjem sastavu postigli na izborima, zavisi uspešnost manevra. Ulozi su veliki, ali pobednik može odneti sve – političke penzije bi mogle da budu realna opcija, zavisno od rezultata.