Pred lokalne izbore, koji će se održati u više od devedeset gradova i opština u Srbiji, od kojih najviše pažnja privlače izbori u Beogradu, Srpska napredna stranka, po oprobanom receptu, teren političke borbe prebacuje na identitetske teme. Iako je reč o lokalnim izborima, fokus na lokalne probleme ne ide u prilog SNS-u. Kontrola medija, Vučićeva harizma i blistave ekonomske statistike teško mogu sakriti tmurnu svakodnevnicu većine stanovništva. Samo u Beogradu trećina stanovnika nema kanalizaciju – čim se krene dalje od glavnog grada, svakodnevni život je sve teži.
Zbog toga je “nacionalizacija” lokalnih izbora je sasvim očekivana strategija. Potrebno je objasniti zašto su pitanja prošlosti, statusa Kosova i nacionalnog identiteta važni čak i kada se ne održavaju parlamentarni izbori, te zašto je potrebno sačuvati Beograd, Novi Sad i ostale gradove i opštine od “neoboljševika obmotanih u plašt zelenih liberala“. Beograd je tu posebno važan. Ako “padne” prestonica, ubrzo će strano telo vladati čitavom Srbijom. Zato se borba beogradskog gradonačelnika Aleksandra Šapića protiv “jugoslovenstva” intenzivirala proteklih meseci.
Prema Šapiću, Srbi se stide da koriste pridev “srpski”, pa su tako svoj javni servis nazvali Radio-televizija Srbije, dok Hrvati imaju Hrvatsku radio-televiziju. U Srbiji je zvanični naziv jednog sportskog društva Jugoslovensko sportsko društvo Partizan, a u Beogradu se nalazi i Kuća cveća. Najpoznatija Šapićeva bravura u poslednjem periodu tiče se upravo zahteva da se Tito vrati tamo odakle je došao – u Kumrovec.
Namera je ovde jasna. Cilj je da se politička borba u glavnom gradu prebaci na identitetska pitanja. Kulturni rat prilagođen domaćem kontekstu je pokušaj da se kampanja oboji pitanjem ko je “pravi” Srbin. Naravno, “pravi” Srbi, za razliku od opozicije, ne podržavaju Paradu ponosa i neguju tradicionalne vrednosti. Šapićeva manifestacija Dani porodice, koja ove godine traje dva meseca predstavlja “pravu paradu ponosa”.
Ne samo u Beogradu
Narodna skupština Srbije ovih dana diskutuje o sastavu nove Vlade. Tokom čitanja svog ekspozea, budući premijer Srbije, a bivši gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević, osvrnuo se na pitanje “jugoslovenstva”. Umesto “lutanja u hodnicima jugonostalgije”, novi premijer istakao je da “Srbija mora očuvati svoju biološku masu”. Nakon izlaganja jednog narodnog poslanika iz Demokratske stranke koji dolazi iz Novog Sada, Vučević i poslanici iz redova SNS-a su burno reagovali. Prema naprednjacima, jedini Vučevićev “greh” i zamerka opozicije tiče se njegovog “razračunavanje sa jugonostalgijom” dok je bio gradonačelnik Novog Sada.
Deo diskusije u Narodnoj skupštini ticao se i pitanja politike u oblasti kulture sećanja. Pre svega, reč je filmovima poput “Dare iz Jasenovca”, “Heroji Halijarda” i sl. koji su podigli prašinu u domaćoj i regionalnoj javnosti. Poslanici SNS-a tražili su da se nastavi sa državnom podrškom za još takvih filmova – potrebno je podići svest da su Srbi bili na pravoj strani istorije. Tumačenje Drugog svetskog rata u ovom ključu vezuje se isključivo za biološki opstanak srpskog naroda, čime se otklanja bilo kakva veza sa partizanskim pokretom i ideološkim aspektom posleratnog perioda.
Naravno, za biološki opstanak srpskog naroda, što je bio primarni cilj tokom Drugog svetskog rata, borili su se i četnici i partizani. Stoga, “jugoslovenstvo” je samo privezak koji se silom nametao Srbima tokom Jugoslavije. Ratovi tokom devedesetih se zato suštinski ne razlikuju od Drugog svetskog rata. I tada su se Srbi borili za biološki opstanak. Kritika Miloševićeve politike toga vremena je napad na legitimnu strategiju borbe za goli život.
Kulturni rat se rasplamsao. Jugonostalgičari, neoboljševici i slični koji su ogrnuti plaštom zelenih liberala smislili su vrlo pokvarenu strategiju. Krenuće korak po korak da napaduju Srbiju, osvajanjem lokalnih samouprava. Izbori u lokalnim samouprava se, zato, ne razlikuju od parlamentarnih. I na lokalu se brani egzistencija srpstva i srpske države – virus “jugoslovenstva” se može brzo proširiti čitavom državom.
Može li opozicija izbeći ovakav kulturni rat? Obično se desnica bolje snalazi u takvim sukobima, u slučaju SNS-a posao je lakši zbog skoro potpune kontrole medija. Možda bi vladajuću kliku trebalo podsetiti na ekonomska i društvena dostignuća bivše Jugoslavije, svega onoga čega nema u suverenoj i nezavisnoj Srbiji. No, tada bi bilo jasno da sukob nije smešten identitetskoj, već u ekonomskoj sferi.