Opšte mesto slavskih trpeza, nedeljnih ručkova i jeftinih televizijskih debata je teza kako je u komunizmu partijska knjižica bila ulaznica za visoke društvene i političke pozicije raznih mediokriteta i uskogrudih pojedinaca koji se nisu odlikovali bilo kakvom vrlinom. Sa druge strane, kapitalizam i politički neutralno tržište bi trebalo da donesu meritokratiju i karijerno napredovanje na osnovu truda i ličnih kvaliteta. Umesto da najviše pozicije zauzimaju partijski aparatčici, kapitalistička demokratija bi trebalo da donese stručne i odgovorne ljude na najvišim državnim funkcijama. Ovde se nećemo baviti održivosti navedene teze državama bivše Jugoslavije, već savremenim trenutkom u zapadnom svetu.
Nedavno završeni lokalni izbori u Velikoj Britaniji i krah Konzervativaca pre se mogu objasniti činjenicom da, dugi niz godina ovom partijom, a samim tim i državom, upravljaju živopisne figure, nego inovativnom političkom strategijom Laburista. Ličnosti poput Borisa Džonsona, Rišija Sunaka i sličnih ne odudaraju previše od lokalnih primera kakvi su Dragan Marković Palma ili Željko Kerum.
I suprotna strana političke arene se ne može pohvaliti velikim liderima – predsednik trenutno najmoćnije države sveta je često predmet ismevanja. Da stvar bude bizarnija, njegov glavni oponent na predstojećim predsedničkim izborima biće Donald Tramp.
Neki bi rekli da evropskom politikom vlada kriza liderstva. Posle Angele Merkel, koja je stvari držala pod kontrolom (ako koristimo merila vladajuće klase), nemačka politička scena je poprilično nestabilna. Ne samo da spoljnom politikom dominiraju jastrebovi koji svet posmatraju kroz manihejsku prizmu sukoba dobra i zla, gde očigledno jedni principe važe u Gazi, a drugi u Ukrajini, već je i unutrašanja politička situacija obojena gotovo konstantnim protestima, štrajkovima i blokadama.
No, nema prostora za brigu. Stranka Levice je u izuzetno lošem stanju, pa nema opasnosti da stvari krenu po zlu. Osim ako poredak ne ugrozi druga strana totalitarnog novčića koja je sve jača. Ne treba trošiti previše reči na aktuelno političko vođstvo u Francuskoj, Holandiji ili Italiji.
U Srbiji se, nakon majskih tragedija, često vodi diskusija da li je sistem u slučaju ovih tragedija zakazao. Slično pitanje možemo postaviti i za politička dešavanja u evro-atlantskom prosturu: da li je politička moć u rukama prethodno opisanih figura indikator da nešto nije u redu sa sistemom? Možda su Tramp, Sunak, Makron i Boris Džonson, ipak, najbolja ilustracija kako zapravo sistem funkcioniše. Palme i kerumi nisu lokalna devijacija i nešto što je “moguće samo kod nas”. Takvi su na vlasti u mnogim “stabilnim zapadnim demokratijama”. Ili je to samo politička forma sistema koji omogućava takvima da budu na vlasti.