Sastavni deo savremenog političkog života su dnevne političke emisije u kojima različiti gosti iznose svoje mišljenje o aktuelnim zbivanjima. Legitimitet za iznošenje stavova oni crpe iz svog formalnog obrazovanja, ukoliko je reč o politikolozima, profesionalnog rada, ako se radi o novinarima, ali i naprosto iz činjenice da su javne ličnosti – kada u političku sferu ulaze glumci, pevači i slični.
Ukoliko se okupe u okviru aktivističke skupine, kakva je ProGlas u Srbiji, njihova reč dodatno dobija na težini. Dakle, svi oni postaju akteri čiju bi reč stranke trebalo da uvaže kada odlučuju šta će uraditi datom trenutku. Naspram političkih aktera čije je ponašanje određeno partikularnim interesima, stavovi navedenih su, navodno, motivisani borbom za opšte dobro.
Slično važi i za iznošenje stavova putem društvenih mreža. Dostupnost ovih platformi čini iznošenje stavova o tome šta treba da se radi prilikom da gotovo svako iznese svoju viziju ispravne političke strategije. Počev od “običnih građana” koji smatraju kako opozicija samo treba da se ujedini kako bi smenila Vučića, preko analitičara koji konstatuju da stranke treba da se uozbilje i ne čine banalne greške, do radikalnih levičara koji ističu kako ne treba podržavati nijednu od postojećih opcija, jer je reč o nedovoljno ideološki profilisanim strankama.
Svima je zajedničko odbijanje da učestvuju u bilo kakvom ozbiljnom političkom organizovanju. Lakoća iznošenja treba da stavova često je obrnuto srazmerna razumevanju kompleksnosti izgradnje održive i ozbiljne političke alternative koja ne nastaje magijom, niti se tek tako pojavljuje preko noći. Tako, “obični građani” često bivaju ti koji se prvi razočaraju u neku političku stranku zbog određenog poteza, premišljajući se da učestvuju u akcijama najnižeg intenziteta, kakve su protesti ili izbori. Analitičari će često reći stvari kojih su ljudi po strankama već svesni. Uostalom, njihovo stručno znanje i školska sprema gotovo da se ne razlikuje od ljudi koji sede u tim strankama koje kritikuju. Revolucionarni aktivizam radikalnih levičara se najčešće svodi upravo na pisanje statusa na društvenim mrežama, bez istorije bilo kakvog iole ozbiljnijeg političkog organizovanja.
Iz navedenog ne sledi da rad stranaka ne treba kritikovati, posebno ako je reč o konstruktivnim i korisnim savetima. No, iznošenje stavova u prazno, bez neposrednog uvida, iskustva organizovanja i uzimanja u obzir svih okolnosti i ograničenja sa kojima se politički akteri suočavaju u svakodnevnom radu, jeste samo iznošenje stavova u prazno. Posebno ako su na meti stranke koje na organizacionom i programskom planu odudaraju od ostatka partijskog spektra.
Jasno profilisane i ozbiljne organizacije ne padaju sa neba, već su posledica ozbiljnog, napornog i dugogodišnjeg rada u kojem sigurno ima grešaka. Sigurno je i da je značajan deo ljudi unutar tih stranaka svestan svojih grešaka i ograničenja. No, oni koji znaju kako u tri poteza izgraditi revolucionarnu organizaciju i smeniti vlast nisu svesni sopstvenog političkog amaterizma.
Iznošenje stavova šta treba da se radi je utemeljeno ako zaista postoji organizacija koja bi mogla da iznese dati pravac delovanja. To podrazumeva da su ljudi koji iznose stavove koliko-toliko uključeni u rad i svesni šta je u datom trenutku moguće postići. Sve ostalo je samo još jedan status na društvenim mrežama pre odlaska na kafu sa prijateljima.