Prošlonedeljni izbori u Ujedinjenom Kraljevstvu doneli su ubedljivu pobedu Laburista. Mnogo toga je trebalo da se poklopi kako bi partija na čelu sa Kirom Starmerom ostvarila takav rezultat: krajnje diskutabilno liderstvo Konzervativaca u poslednjih nekoliko godina i njihove mere štednje, te ozbiljan rezultat Reform partije1 je u mnogim izbornim jedinicama završila na drugom mestu, uzimajući značajan broj glasova od Konzervativaca. Laburisti su, u odnosu na 2019. godinu, ostvarili za nijansu bolji rezultat, gledajući procenat osvojenih glasova. No, ovoga puta je izborni sistem bio na njihovoj strani.
Na ovom mestu se nećemo baviti detaljnom analizom britanskih izbora i prognozom kako će se Laburisti ponašati na vlasti, od čijeg blerističkog rukovodstva svakako ne treba očekivati puno. Najbolji pokazatelj da je najpre reč o personalnim promenama je činjenica da su istaknute figure ove stranke, ubrzo po završetku brojanja glasova, ponavljale kako neće biti većih državnih intervencija u ekonomiju i podizanja poreza.
Zanimljivo je da se tokom izborne noći, iz pera britanskih analitičara, više puta ponavljala teza kako je britanski sistem u krizi i da ga odlikuje visoka “volatilnost birača”. Šta ovo znači? Naime, za razliku od npr. druge polovine dvadesetog veka, kada su birači imali jasnu i dugoročnu identifikaciju sa političkim partijama, pa su porodična i višegeneracijska podrška određenoj stranci bili sasvim uobičajena stvar, sada su glasači skloni da od izbora do izbora menjaju opcije za koje glasaju. Kao kupci na tržištu, glasači reaguju na datu ponudu pred konkretne izbore, nevezano od toga kako su glasali u prethodnim izbornim ciklusima.
Stare vesti
Zbog čega su ranije glasači osećali veću identifikaciju sa strankama za koje glasaju, pa je bilo potrebno da se dese tektonske promene kako bi se promenilo strančko opredeljenje? Stranke su bile ukotvljene u društvu. Ugrubo rečeno fabrički radnik iz Mančestera je bio član sindikata, političke stranke, živeo je u delu grada gde su živeli i drugi pripadnici radničke klase i glasao je kao i njegovi roditelji. Značajan deo života pojedinaca bio je vezan za samu stranku. Ova vrsta snažne identifikacije sa strankama počela je da bledi nastankom kartelskih partija, te laganim nestankom masovnih stranaka.
Politika se prepušta profesionalcima, čija karijera zavisi od razvoja i uspeha stranke. Stranke više ne zavise od sopstvene baze i donacije individualnog i kolektivnog članstva, već finansiranje preuzimaju država i krupni donatori.
Upravo su Novi Laburisti pod Tonijem Blerom primer kartelske stranke. Partijskom životu su potrebni vešti menadžeri, dovitljivi i harizmatični političari koji će imati dobar javni nastup, te predlozi javnih politika koji će “targetirati” srednjeg birača. Dobra tehnkoratska policy rešenja menjaju zastarele ideološke poglede na svet, pa se programi prilagođavaju celokupnom partijskom spektru – glavni neprijatelji političkog sistema su ekstremisti na oba kraja ideološkog spektra. Utoliko i ne iznenađuje činjenica da gotovo i da nema bitnih programskih razloga između Konzervativaca i Laburista. Umesto budalastog Borisa Džonsona ili, od svakodnevnog života odsečenog Rišija Sunaka, na čelu države će sada biti pristojni i odmereni Kir Starmer, iako bi sva trojica, bez problema, mogli da budu članovi iste stranke.
Faktor Korbin
Islington Sever je, tokom ovih izbora, bila verovatno najpoznatija izborna jedinica. Tu je kao nezavisni kandidat “trčao” Džeremi Korbin, bivši istaknuti član Laburista koji je ispred ove stranke pobeđivao u navednoj izbornoj jedinici još od 1983. godine.
Ovoga puta, Korbin se kandidovao kao nezavisni kandidat, s obzirom na to da je isključen iz Laburista, prevashodno zbog svojih propalestinskih stavova. Smatra se da je upravo Starmer bio jedan od glasnijih zagovornika Korbinovog isključenja. Od šesto pedeset članova Donjeg doma britanskog parlamenta, u narednom sazivu će sedeti pet poslanika koji su se kandidovali kao nezavisni kandidati. Uglavnom je reč o reakciji na stavove Laburista po pitanju napada Izraela na Palestinu – u tih pet izbornih jedinica kandidati Laburista su dobrim delom pretrpeli neočekivane poraze.
Korbinova pobeda ilustracija kako bi emancipatorna politika trebalo da izgleda. Bez obzira na to što nije mogao da računa na podršku partijske mašinerije, iza sebe je imao pokret koji mu veruje zbog višedecenijskog doslednog i beskompromisnog partijskog rada. Decenijama je deo zajednice koju predstavlja, držeči se jasnih političkih načela. Naravno, pojedinac na ovakav način ne može imati značajan uticaj na politički život jedne zemlje, no to može biti putokaz za drugačije partijsko organizovanje.
- Ova stranka koju predvodi Najdžel Faraž je samo zahvaljujući jednokružnom većinskom izbornom sistemu dobila svega pet poslanika, uprkos tome što je osvojila 14,3% glasova. Primera radi, Liberalne demokrate su sa 12,2% glasova osvojile sedamdeset jedan mandat. [↩]