Nedavno završeni izbori u Francuskoj doneli su dašak nade i iznenađujuće dobar rezultat levičarske koalicije Novi narodni front, koja je završila na prvom mestu po broju osvojenih mandata. Naravno, ne treba umanjivati rezultat Nacionalnog okupljanja i osvojenih deset miliona glasova – poznato je kakvi su efekti taktičkog glasanja u dvokružnom većinskom izbornom sistemu kakav je francuski.
Nacionalno okupljanje je, u ovom izbornom procesu, iznedrilo još jednog političara, “naše gore list”, koji je ponudio “autentično” tumačenje imigracione politike ove stranke. Nakon što je na izborima za Evropski parlament izabran Aleksandar Nikolić, u prvom krugu parlamentarnih izbora u svojoj izbornoj jedinici pobedio je Stefan Milošević. Milošević je, ipak, poražen u drugom krugu, nakon što se kandidat koalicije centra povukao u korist kolege iz Novog narodnog fronta.
Obojica su poreklom iz Srbije, rođeni u Francuskoj i deca su imigranata. Nikolić je iz portugalsko-srpskog braka, dok su Miloševićevi roditelji iz Srbije došli u Francusku. Njihova tumačenja sopstvenih političkih pozicija nisu nimalo inovativna i iznenađujuća. Reč je o uobičajenom arsenalu desničarske samoutehe i opravdavanja povlačenja granice prema neevropskom stanovništvu: “mi nismo kao oni”. No, uobičajeni i zdravorazumski argumenti su često najrašireniji i treba ih prokazati.
Ukratko, preci su im došli u Francusku, ne da bi živeli od socijalne pomoći, već da bi postali ravnopravni članovi francuskog društva, prihvatajući francuski način života. Umesto iskorišćavanja benefita koje nudi (francuska) država, potrebno je doprinositi koliko i lokalno stanovništvo. Naravno, oni koji ne doprinose dovoljno, često se razlikuju golim okom.
Način života
Prema rečima Miloševića, njegov deda je u Francusku došao da radi: ne samo da je bio krojač za Iv Sen Lorena i Diora, već je imao i svoj privatni biznis. “Treba da razmišljate šta možete da pružite Francuskoj, a ne šta će Francuska vama da da”, ističe Milošević, praveći jasnu razliku između onih migranata koji zloupotrebljavaju francusku državu blagostanja i poštene imigracije koje je tu došla da bude kao ostali obični Francuzi.
Umesto negovanja kulturnih normi i načina života iz zemlje porekla, pošteni imigrant treba da se u potpunosti asimiluje u francusko društvo. U krajnjem, poenta je da “srpski narod ostane srpski, a francuski narod francuski”. Ako već migracije postoje, ne treba narušavati način života većinskog stanovništva.
No, nisu ni svi poslovi za ne-Francuze. U sektoru bezbednosti se oni ne mogu davati bilo kome. Država je ipak nečija i onaj čija je država bi najviše “zagrizao” u odbrani državnog interesa.
Slične argumente navodi i evroposlanik Nikolić. Njegov otac, kada je došao, je “verovao da na ovom tlu mora sve da radi kao Francuz”. Čini se da su rad i doprinos društvu ključne kategorije kojima evropski migranti prave razliku u odnosu na neevropske. Dok su jedni na strani reda, stabilnosti, produktivnosti i doprinosa državi, drugi su, navodno, na strani iskorišćavanja države socijalnog staranja, nereda, haosa i zloupotrebe svega što im nudi novi dom. Takva slika jasno dozvoljava “dobrim” migrantima pravo da budu deo poretka i stranaka koje isključuju one “loše”.
Uz adekvatne kulturne norme, poželjno je imati i svoj privatni biznis – krunski dokaz da je neko došao da pošteno živi u novoj zajednici, a ne da iskorišćava njene benefite. Uostalom, i ti benefiti koje nudi država bi trebalo da pripadaju samo stanovništvu koje “doprinosi”.
Kao što značajan deo srpske dijaspore u Austriji podržava tamošnju partiju ekstremne desnice, slično se može očekivati i u Francuskoj. Osim pitanja Kosova, koje je često osnova za podršku, verovatno deo objašnjenja leži i narativu Nikolića i Miloševića. Lakše je povući granicu u odnosu na druge, koje je potrebno obojiti različitim epitetima i stereotipima. Sve dok su na udaru oni drugi, mi smo mirni.