Priroda je jedna od centralnih, ako ne i vrhovna tema nju ejdža. Polazeći od opravdane kritike antropocentrizma i modernističkog odnosa prema prirodnoj sredini kao odnosa dominacije, new age spas od devastacije nalazi u “povratku prirodi” kao jednom od koraka ka “buđenju svesti” i uspostavljanju nove stvarnosti. Nativističke ideje o vraćanju korenima, zamišljenom stanju autohtonosti i devičanskoj divljini, međutim, lako mogu da iskliznu, i neretko isklizavaju, u proto-fašističke opsesije “čistoćom”.
Osnovni postulat nju ejdža “sve je jedno”, prema kome je sve što postoji deo jedne i jedinstvene božanske supstance stvarnosti, podrazumeva da su i ljudska bića božanska, i to u onoj meri u kojoj su dosegla znanje ili svest o ovoj “istini”. Buđenje svesti o bliskosti ljudskih bića i prirodne sredine, koji se tumače kao aspekti iste božanske stvarnosti, važan je zadatak sledbenica i sledbenika nju ejdža. Dapače, priroda je jedna od centralnih, ako ne i vrhovna tema nju ejdža. New age prirodu vidi kao nešto “čisto” i “sveto”, “originalno” stanje sveta koje se mora odbraniti. Doduše, nejasno ostaje od koga se ona tačno brani, te šta je to izvorno stanje i gde se ono nalazi, naročito ako znamo ono što znamo – da je planeta bespovratno izmenjena ljudskim uticajima. Ova nedorečenost otvara new age (zlo)upotrebama u okviru zavereničke duhovnosti, i ide na ruku eko-fašističkim interpretacijama.
Ekološke politike radikalne desnice
Eko-fašizam je ideologija “čistoće” – rasne i etničke, koliko i ekološke – utemeljena u verovanju da se etnička grupa i njena prirodna sredina ili “životno stanište” nalaze u neraskidivom odnosu simbioze. Posledično, oni koji nisu “prirodno” vezani za određenu zemlju, odnosno nisu joj “autohtoni”, doprinose njenom propadanju. U institucionalnom polju, eko-fašisti zagovaraju nacionalne ekološke politike (nacionalnu alokaciju, upotrebu i zaštitu prirodnih resursa) te sekuritizaciju klimatskih promena (razumevanje klimatske krize ne kao globalnog problema, već nacionalne bezbednosne pretnje, “vanrednog stanja” koje zahteva “vanredno” upravljanje, od autoritarne klimatske politike do militarizacije i geo-razgraničavanja). Eko-fašisti zagovaraju jačanje države i njenih prerogativa, odnosno priroritizaciju “bezbednosti” naspram “slobode”, kako bi se odgovorilo na klimatsku krizu. Militarizacijom i geo-razgraničavanjem prirodni resursi postaju predmet “nacionalne bezbednosti”, odbrane i vojnog delovanja, naročito kada je resurs u pitanju deljen između više nacionalnih entiteta (rečni tokovi, mora, itd.).
Ovakav pristup u velikoj meri je postao tipičan i za “zeleni” mejnstrim, koji ga doduše pravda pragmatičnim, a ne ideološkim razlozima. Dobar primer ovakve politike je napor Evropske unije, tj. njenih pojedinih članica, pre svega Nemačke, da obezbedi neophodne resurse za opstanak svoje automobilske industrije u njenoj transformaciji ka električnim automobilima. Ovakve i slične politike se pravdaju namerom da smanje emisije štetnih gasova i obezbede nacionalnu energetsku sigurnost, dok se sa druge strane, na svetskoj (polu)periferiji, van nacionalnih granica, promovišu projekti koji će gotovo sigurno prouzrokovati ekološku devastaciju, kao što je to slučaj rudnika litijuma i bora kompanije Rio Tinto u Zapadnoj Srbiji.
Iako povest čovečanstva za sada ne poznaje nijedan eko-fašistički poredak, mnoge od njegovih važnih odlika bile su prisutne u nacističkoj Nemačkoj. Nacisti su bili pioniri u zaštiti prirode, kako u smislu usvajanja zakonodavstva sa tim ciljem, tako i u pogledu kulturnog slavljenja zemlje (tla), ruralnog krajolika, i seljačkog identiteta. Nacisti su politizovali prirodu pre nego što je pojam prirodne sredine uopšte bio ustanovljen (nemačka reč Umwelt – prirodna sredina – svoje današnje značenje je zadobila tek tokom 70ih). Nacisti su germansku rasu (Arijevce) smatrali autohtonom, doslovno urođenom tlu koje su potraživali za sebe, te vlasnom da druge ljude sa tog tla očisti.
Diskurs prirodnosti svakako je i pre nacizma imao značajnu ulogu u legitimaciji eksploatacije i ugnjetavanja, ali i masovnih ubistava i genocida, budući da je savremeni rasizam i sam nastao u okrilju ekologizma, kao pseudo-naučna teza o “prirodnoj” superiornosti bele rase. Genocid imperijalne Nemačke nad Herero i Nama narodima Zapadne Afrike s početka 20. veka pravdan je “ekološkim” razlozima: Herero i Name su viđeni kao niža bića koji imaju pravo da postoje jedino ukoliko su korisni za belce, “babuni” koji šire “zarazu” i zagađuju vodu i hranu, pa ih stoga treba staviti u rezervate, ili jednostavno istrebiti.
Američki konzervator i začetnik američkog ekološkog pokreta, Medison Grant ujedno je bio i strastveni zagovornik naučnog rasizma, a njegov rad na polju konzervacije idejno je neodvojiv od eugenike koju je promovisao. Uspostavljajući hijerarhiju kako na polju životne sredine, tako i među ljudima, Grant je određene forme života proglasio vrednim spašavanja, dok je druge zanemarivao: njegovi konzervatorski napori odnosili su se isključivo na “kraljevske” biljke i životinje. Isto tako, žrtvovanje jedinki zarad opstanka vrste nije bilo upitno, naročito kada su u pitanju bili pojedinci i grupe “bezvredne” za zajednicu. Kao što postoje ugrožene vrste životinja, tako je i bela rasa, Nordici, kako ju je Grant zvao, ugrožena i treba je zaštititi. Ne čudi onda što je Grant bio jedan od idejnih tvoraca i predvodnika američke anti-imigrantske politike.
U praksi, prelazak sa logike prezervacije (čuvanje životne sredine zarad opstanka) na logiku konzervacije (čuvanje životne sredine zarad nje same) u kontekstu SAD-a početkom 20. veka poslužio je za sprovođenje genocida nad starosedeocima: tamo gde je trebalo sačuvati bizone, što je bio jedan od velikih Grantovih poduhvata, prvo se moralo očistiti od domorodaca koji su ih lovili. Ali ne samo to, “čišćenje” je bilo neophodno i da bi se uspostavili nacionalni parkovi, da bi se šume sačuvale u svom “izvornom” stanju i tako u nedogled. U osnovi, ovakvo viđenje očuvanja životne sredine je u temelju je kako istorijskog nacizma, tako i savremenih eko-fašističkih pokreta.
New age, zaverenička duhovnost i eko-fašizam
Doprinos zavereničke duhovnosti razvoju eko-fašizma prevashodno se ogleda u njenom naglasku na aktuelnoj i dolazećoj propasti, koja se uspešno nadovezuje na već prisutne radikalno desne tendencije – ideje o “velikoj zameni stanovništva”, prenaseljenosti kao glavnom uzroku ekološke devastacije, te ključnoj ulozi globalizacije u okidanju ovih procesa. Odbrana od propasti se pronalazi u zaustavljanju ovakvih pogubnih trendova i povratku prethodnim uređenjima – od onog pre globalizacije, pa sve do praistorije.
Uloga nju ejdža u tom klupku, kako primećuju Vard i Voas, je da dominantno odbrambeni stav i anksiozne vizije zavereničke duhovnosti nadopuni i nadahne pozitivnim programom, duhovnim optimizmom, obećavajući spas kroz transformaciju sopstva i dosezanje višeg, božanskog nivoa svesti, a koji uključuju i vraćanje nekom “izvornom” stanju, korenima predaka i neiskvarenoj prirodi.
Najprominentniji pravac nju ejdža koji direktno tematizuje i politički artikuliše autohtonost, neo-paganizam, duhovni je pokret inspirisan pred-hrišćanskim evropskim religijama. Evropski neo-paganisti sebe vide kao potomke starosedelačkog stanovništva koje je hrišćanstvo porobilo i iskvarilo, a izlazak iz sveopšte krize nalaze u povratku originalnoj, pred-hrišćanskoj svesti. Neo-paganizam je u neposrednoj vezi sa zavereničkom duhovnošću budući da obično usvaja viđenje po kome je istorijska nauka rezultat delovanja elita, te da je prava istina o istoriji skrivena.
U balkanskom kontekstu, pristalice zavereničke duhovnosti u pitanje dovode dolazak Slovena na Balkan, proglašavajući ga zaverom “bečko-berlinske škole”, te osporavaju slovensko poreklo današnjih balkanskih naroda, a za njihove neposredne pretke se uzimaju neolitske kulture Vinče, Lepenskog vira, Starčeva itd. ((Genetska istraživanja su utvrdila da su ovakve teze u potpunosti neosnovane. Vidi npr. Rajevac, M. 2019. „DNK Srba – da li su Srbi autohton narod i naslednici Vinčanske Kulture“. Bašta Balkana) U skladu sa eko-fašističkim idejama, neo-paganisti nastoje da svojoj grupi – koja god ona bila – pribave legitimitet autohtonosti na određenom tlu, najčešće tako što je jednostavno izmišljaju. Budući da sebe vide kao “autentične starosedeoce”, smatraju da imaju pravo na određenu zemlju. Svi oni koji nisu adekvatno s(a)vesni, koji to i ne mogu da budu budući da nisu “autohtoni” datom tlu, po starom receptu, postaju “potrošni životi”, nezaslužni spašavanja, ako ne i direktni neprijatelji. Neo-paganizam se tako vrlo često stavlja u službu radikalno desnih trendova i podržava ih.
Kako naglašava Naomi Klajn, u svom najekstremnijem obliku, eko-fašizam propoveda da klimatska kriza predstavlja svojevrsno “božansko pročišćenje”: budući da na svetu ionako ima previše ljudi, konačni slom će preživeti samo oni vredni spašavanja. Prema uticajnoj i nju ejdžu bliskoj Gaja hipotezi, planeta Zemlja je zasebno živuće biće obdareno moćima koje prevazilaze moći njenih konstitutivnih delova. Velika prekretnica koju new age najavljuje, a čiji su okidači informatička revolucija i ekološka kriza, predstavlja trenutak uspostavljanja njene samosvesti. Kao takva, ona je sposobna da sprovede “veliku čistku”.
Naravno, sve ovo ne znači da su eko-fašisti nužno njuejdžeri, “božansko pročišćenje” jednako može da sprovodi i hrišćansko (ili neki drugo) božanstvo, niti obrnuto, da su njuejdžeri nužno eko-fašisti, ali ukazuje na njihovu idejnu bliskost: s jedne strane diskurs purizma – naglasak na “originalnom”, “čistom”, “autentičnom”, a sa druge nužnost odbrane od neprijatelja ove čistoće. Očekivano, neprijatelji su oni koji se proglašavaju “prljavima”, “pridošlicama”, “nes(a)vesnima”.
U osvit izraelskog napada na Gazu, kolumbijski predsednik Gustavo Petro upozorio je da Gaza predstavlja tek pokaznu vežbu za nastupajući eko-fašizam Zapada, koji će ljude globalnog Juga tretirati kao “potrošne živote”, a sve u nastojanju da sačuva svoje privilegije – od prekomerne potrošnje do političke i ekonomske dominacije. “Genocid i varvarska dela upereni protiv palestinskog naroda čekaju sve one koji sa juga beže zbog klimatske krize“, prognozirao je Petro. Ovom sumornom zaključku moglo bi se dodati da ne čekaju nego su već tu. Tvrđava Evropa, na čijim granicama godišnje ginu hiljade ljudi, izraz je ove politike.
Iako idealizam “povratka prirodi” koji neguje new age može da doprinese unapređenju brige o životnoj sredini, on ima i svoju opasnu stranu. Insistiranje na čistoći, vraćanju korenima i izvorima, opasno je blizu ideologiji “krvi i tla” koja je nosila nacizam, a okretanje purizmu i nativizmu ne može doneti ništa osim novih čišćenja.