Sve češće se iz vladajućih redova u Srbiji čuje da država nije sposobna upravljati određenim sektorom i da je nužno prepustiti te sektore privatnicima putem koncesija ili javno-privatnih partnerstva. Puno veći problem od te “dijagnoze” je da se većina opozicije s njom slaže i misli da je riječ o “urođenoj” mani države, a ne o rezultatu niza političkih odluka koje su donosile vlasti i prije Srpske napredne stranke.
Nekoliko izjava predsednika Vučića, u kojima je istakao nesposobnost države da obavlja određene funkcije, privuklo je pažnju srpskih medija. Između ostalog, država je nesposobna da upravlja otpadom, novoizgrađenim stadionima i državnim preduzećem za elektrodistribuciju. Pre koji dan je i gradonačelnik Šapić naveo kako Grad ne može više da upravlja gradskim apotekama, pa je predložio privatizaciju “Apoteka Beograd”. Istovremeno, Beograd je sklopio javno-privatna partnerstva (JPP) za niz linija u glavnom gradu, pa sada Gradsko saobraćajno preduzeće nema većinu linija u svom vlasništvu.
Objašnjenja su za opozicionu javnost uobičajena: Srpska napredna stranka je klijentelistička partija, ustrojena na principu zadovoljenja interesa svojih članova, što za posledicu ima masovno zapošljavanje nestručnih kadrova u javnim preduzećima. Zbog korupcije i nestručnosti visokih kadrova, država više nije sposobna da upravlja velikim projektima i javnim preduzećima. Kada nema kapaciteta i kadrova u javnim preduzećima, rešenje je, naravno, privatizacija ili sklapanje JPP.
Nema sumnje da je korupcija u Srbiji široko rasprostranjena i da javna preduzeća često služe za udomljavanje stranačkih aktivista, te da zbog toga trpi javni interes. No, nebriga za javna preduzeća i njihovo namerno urušavanje, kako bi se kroz privatizaciju podmirili interesi oligarha bliskih vladajućoj stranci i međunarodnih aktera koji nisu gadljivi na saradnju sa “hibridnim režimom” u Srbiji, jesu politička odluka i dosledno političko opredeljenje političkih elita još od uspostavljanja višestranačja.
Srpska napredna stranka je u prilici da, usled ogromne moći koju uživa, ovu politiku sprovodi doslednije i temeljnije – samim tim je i šteta koju nanosi veća u odnosu na prethodnike. Ovde nije reč ni o kakvoj nužnosti ili “urođenoj” mani javnog vlasništva, već o političkoj odluci da se država stavi u korist kapitala bliskog vladajućoj stranci i međunarodnih aktera od kojih treba kupiti političku podršku.
Mnogobrojni primeri
Letimičan pogled na sajt Komisije za javno-privatno partnerstvo pokazuje razmere privatizacije javnih preduzeća u Srbiji. Privatnicima se na upravljanje ustupaju linije gradskog, prigradskog i međugradskog prevoza, upravljanje deponijama, toplanama, aerodromima, autobuskim stanicama… Tu su i koncesije za autoputeve, proizvodnju i distribuciju toplotne energije, sakupljanje i distribuciju komunalnog otpada. Spisak je gotovo neiscrpan, a mnogi ovakvi projekti na lokalu ostaju bez veće pažnje javnosti.
Projekti koji jesu privukli pažnju javnosti dobro ilustruju kakva je ekonomska politika vlasti. Na primer, gradska vlast u Beogradu poslednjih meseci u velikoj meri prepušta linije javnog gradskog prevoza privatnim prevoznicima. Najčešće je reč o vlasnicima koji su bliski vladajućoj partiji, koji kroz JPP dobijaju poslove koji su gotovo bez rizika po privatnu stranu u ugovoru.
O efikasnosti privatnih prevoznika najbolje svedoče incidenti, koji se u poslednje vreme dešavaju i na nedeljnom nivou na beogradskim ulicama, a u kojima po pravilu učestvuju privatni prevoznici. Njihova vozila su upitne tehničke ispravnosti, dok vozači često rade prekovremeno, što dovodi do pada koncentracije tokom vožnje. U pojedinim slučajevima je dolazilo do težih povreda i smrtnih ishoda. Da stvar bude ogoljenija, često je isplativije da Grad direktno kupuje nova vozila, nego da poslove poverava privatnim firmama koje obećavaju kupovinu i kvalitet. Dakle, kroz JPP biznismeni bliski vladajućoj stranci dobijaju sigurne poslove i veoma jednostavnu priliku da izvlače novac iz gradskog ili državnog budžeta.
Slična sudbina čeka i “Apoteke Beograd”. Grad, navodno, više nije sposoban da upravlja apotekama, preduzeće ne može čak ni da pokrije plate zaposlenih, pa je jedino rešenje koje se nameće privatizacija. Ne treba posebno isticati da se mnogi lokali “Apoteka Beograd” nalaze na najprometnijim gradskim lokacijama, te se ne treba bojati da će biti zainteresovanih za kupovinu.
Upravljanje beogradskim aerodromom “Nikola Tesla” je povereno francuskoj kompaniji “Vansi”. Detalji ugovora nisu poznati, ali je poznato da je dolazilo do zastoja u radu aerodroma, kašnjenja letova i pretnji štrajkom zaposlenih zbog pogoršanih radnih uslova. No, Francuska je važan strateški partner za Srbiju, i članica Evropske unije sa kojom Srbija, pored Mađarske, ima najbolje odnose. Stoga, ne iznenađuje da su kapitalni projekti kao što su aerodrom ili metro povereni upravo francuskim firmama.
Štetne posledice
Zato i ne čudi predsednikova izjava i sasvim je moguće da je država postala nesposobna da obavlja određene funkcije. Samo što ta nesposobnost nije pala sa neba, već je logična posledica namernog urušavanja kapaciteta države. Poveravanje poslova privatnicima dovodi do odliva kvalitetnih kadrova iz javnog sektora, gubitka znanja i veština – zbog toga je teško obnoviti neku delatnost, ukoliko država ili nova vlast požele da se vrate nadležnosti. Dugoročno se značajno otežava demokratska kontrola nad privredom, a država gubi moć delovanja. Ovakvi procesi su se već dešavali širom sveta i ne predstavljaju nikakvu novinu – javno-privatna partnerstva gotovo pa trajno slabe kapacitete javne uprave.
Sa druge strane, primetno je jačanje države u sferi bezbednosti. Ni ovde nije iznenađenje, da režimi kakav je trenutno u Srbiji, započinju sa značajnim ulaganjima u bezbednosno-obaveštajni sektor. Nabavke opreme za nadzor, temeljno praćenje i privođenje ekoloških aktivista u prethodnom periodu i posebna briga za pripadnike snaga bezbednosti, kada je reč o izgradnji stanova, pokazatelj su da je država ipak sposobna da obavlja određene delatnosti. Kada je to u interesu vlasti i kada tako odluči. Odnedavno je Srbija okarakterisana kao država autoritarnog neoliberalizma – sasvim moguće da je takva odrednica ispravna.