Malinarstvo je jedna od rijetkih ekonomskih aktivnosti u kojima je Srbija važan faktor na svjetskoj razini. Kao jedna od najvećih izvoznica maline, Srbija konkurira znatno većim i tehnološki naprednijim zemljama. No unatoč povoljnim uvjetima za daljnji razvoj, ovu proizvodnju posljednjih su godina obilježili sukobi između proizvođača, otkupljivača i vlasti.
Robna proizvodnja maline u Srbiji potiče još iz 1920. godine, a osamdesetih godina Srbija je bila vodeći svetski proizvođač maline sa proizvodnjom od 116 hiljada tona godišnje. Poslednjih godina, sa proizvodnjom između 65 i 100 hiljada tona i zaradom od 100 do 200 miliona evra, Srbija, u kojoj se proizvede više od 20 odsto svetske proizvodnje maline, uz Rusiju, SAD, Poljsku i Čile, među vodećim je proizvođačima u svetu u kojem se godišnje proizvede između 400 i 500 hiljada tona. Proizvodnja malina u Srbiji pretežno se obavlja za svetsko tržište jer na lokalnom ima mali broj kupaca – 85-90% maline se izveze, a u samoj Srbiji se potroši godišnje tek oko 7-10 hiljada tona, odnosno oko 900 grama po glavi stanovnika. Nasuprot tome, Rusija proizvodi do 100 hiljada tona ali skoro čitava proizvodnja namenjena je unutrašnjem tržištu. Uz Čile i Poljsku, Srbija je najveći svetski izvoznik maline.
Među najvećim potrošačima su Nemci, Francuzi i Britanci, pre svega usled sve većeg stavljanja akcenta na zdravu ishranu u ovim zemljama. Devedeset i osam odsto smrznute maline iz Srbije se izveze na evropsko tržište. Od 61 hiljade tona maline izvezenih iz Srbije 2010. godine, 30% je uvezeno u Nemačku, 25% u Francusku, 10% u Belgiju, 10% u Austriju i 3% u Veliku Britaniju. U Srbiji ne postoje prerađivački kapaciteti pa se najveći deo maline izveze u zamrznutom stanju s obzirom na to da im je kratak rok trajanja, naime, sorta maline koja se pretežno proizvodi u Srbiji mora da se zamrzne već sat ili dva nakon branja. Domaće firme takođe ne proizvode ni materijal za pakovanje koji zadovoljava evropske standarde, pa takva pakovanja, zajedno sa etiketama, često obezbeđuje sam kupac.
Oštra konkurencija
Na svetskom tržištu vlada surova utakmica između proizvođača iz različitih zemalja. Prema rečima jednog od proizvođača, na tržištu “dok jednom ne smrkne, drugom ne svane” – naime, proizvođači u Srbiji mogli su da računaju na veću otkupnu cenu onih godina kada bi promrzao rod malina u Poljskoj i Čileu, iz kojih dolaze vodeći konkurenti u proizvodnji ovog poljoprivrednog proizvoda. Usled toga, osnovne investicijske mere u malinarskoj proizvodnji usmerene su ka povećanju konkurentnosti kako bi se zadržala dominacija na svetskom tržištu, ka povećanju izvoza sveže maline, za koju se može dobiti 2-3 puta veća cena u odnosu na zamrznutu, ili ka proizvodnji skupih prerađevina od maline – delikatesnih proizvoda, na kojima se takođe može više zaraditi. Primetna je namera malinara da modernizuju svoju proizvodnju i prilagode je zahtevima svetskog tržišta koje traži stalan priliv proizvoda.
Investira se u izgradnju plastenika kako bi se produžio period sazrevanja malina (sa dva na šest meseci) i time omogućio njihov izvoz u svežem stanju čime bi i cena bila dvostruko ili trostruko veća.1 Pored toga, time bi se omogućila prodaja svežih malina van sezone, kad im je cena veća. Malinari se nadaju i da će doći do potvrde inicijalnih studija o lekovitosti i citostatičkom/antikancerogenom dejstvu maline, jer bi to povećalo i njihovu potrošnju – to je već viđen scenario sa borovnicom. Cena maline može dosta da oscilira iz godine u godinu jer na nju utiče kurs konverzije valuta, uvozne carine, vremenski uslovi, kao i ponuda i potražnja. Srbija je konkurentna na svetskom tržištu pre svega zbog niske cene prevoza, jeftine radne snage i jeftinog zemljišta koji omogućavaju izvoznicima da ponude jeftiniju cenu, a opet zarade. S druge strane, manjak mehanizacije, tehnologije i odgovarajuće infrastrukture onemogućavaju dalje povećanje tržišnog udela proizvođača iz Srbije.
U proseku se u Srbiji proizvede oko 80 hiljada tona na 15 hiljada hektara zasađenih malinom. Devedeset do devedeset i pet odsto proizvedene maline u Srbiji je sorta “Vilamet”2 i bere se u toku juna i jula. Prosečan prinos iznosi 5,5 tona po hektaru dok u ariljskom kraju, vodećem po proizvodnji maline, dostiže i do 30 tona po hektaru. Proizvodnja se odvija na malim porodičnim imanjima prosečne veličine 0,36 hektara.
Strateška proizvodnja
Do 2013. godine održavao se veći broj protesta malinara u Srbiji zbog za njih nezadovoljavajućeg iznosa otkupne cene koja, prema njihovim tvrdnjama, ne pokriva ni troškove proizvodnje pa su mnogi od njih govorili da im samo preostaje da iskrče malinjake. Vlasnici hladnjača i izvoznici su se, po zvaničnoj verziji, ugrađivali sa oko 49% u cenu maline dok su proizvođači tvrdili da je taj procenat mnogo veći. Sezona berbe bila je poznata po radikalnim protestima, blokiranim putevima, sukobima sa policijom. Učesnici protestne kolone koja se 2011. godine uputila ka Beogradu prevrnuli su dva policijska auta i odgurali ih u kanal. Tom prilikom više policajaca je povređeno kamenicama pa se zaustavljanju ariljskih malinara pridružila i žandarmerija. Paralelno s tim, policija je na lokalnim putevima sprečavala pridruživanje malinara iz susednih gradova – Požege i Ivanjice. Malinari su tražili da im se isplati prošlogodišnja cena od 126 dinara po kilogramu. Hladnjačari su tvrdili da još uvek nisu prodali ni prošlogodišnji rod zbog zasićenosti svetskog tržišta i da mogu da ponude samo cenu od po 90 dinara po kilogramu. Ministarstvo je saopštilo da ne može da se meša u slobodno formiranje cene na tržištu niti da nameće vlasnicima hladnjača iznos otkupne cene dok su malinari bili uvereni da je na delu dogovor između vlade, “tajkuna” i vlasnika hladnjača.
Predstavnici malinarskih udruženja zahtevaju da se malina proglasi strateškim proizvodom, spreči mešetarenje i uvede jedinstvena cena po kilogramu na celoj teritoriji Srbije, investira u sisteme za navodnjavanje i obezbedi državna subvencija po predatom kilogramu. Porast potražnje malina na svetskom tržištu svakako opravdava zahteve za investiranjem u ovu proizvodnju. Prema Branislavu Gulanu, članu Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, zajedno sa sezonskim radnicima, 200 hiljada stanovnika Srbije je angažovano u radu na proizvodnji maline. Time je, kaže Gulan, malinarstvo okosnica ruralnog razvoja jer “održava vitalnim srpsko selo”. Proizvodnja malina je pretežno locirana u planinskim krajevima pa doprinosi ostanku stanovništva u selima i ruralnom razvoju.