Statistike pokazuju kako je kultura u Srbiji ispala sa svih lista prioriteta građana. U osiromašenom društvu malo je onih čiji budžet nakon zadovoljenja elementarnih potreba omogućava još i dodatna izdvajanja za kulturnu potrošnju. Posljedično, kultura je postala ekskluzivna i elitna stvar koja se sve manje srami tako i predstavljati u službenim politikama. No alternativu ovom modelu ne treba tražiti daleko. Još do nedavno Srbija je imala razvijenu mrežu lokalnih domova kulture i studentskih centara čija je osnovna funkcija bila da šire dostupnost kulture.
Na rekreaciju i kulturu građani Srbije izdvajaju svega 4,2% svog porodičnog budžeta. Prema podacima u nedavno objavljenom istraživanju Zavoda za statistiku, svaka druga porodica u Srbiji živi na granici siromaštva i socijalne isključenosti. Izneti podaci nam govore da stanovnici Srbije 75% svog porodičnog budžeta troše na najosnovnije potrebe, na hranu, vodu, stanarinu, režije itd. kao i da se velika većina svakodnevno bori da pokrije ove izdatke. U takvoj situaciji ostaje jako malo prostora za kulturnu potrošnju.
Osiromašeni stanovnici Srbije, koji nemaju ni sredstava ni slobodnog vremena za “kulturnu potrošnju” u sve većoj meri postaju višak koji se ne uklapa u okvire aktuelne kulturne politike koja podrazumijeva da “konzumacija” kulture ovisi o platežnoj moći stanovnika. Ne samo da stanovnici Srbije nemaju za kulturu nego država niti ne razvija takvu kulturnu politiku koja bi mogla i trebala biti dostupna svima. Prateći važeće ekonomske i političke matrice neoliberalizma i sama je kulturna politika postala neoliberalna – kultura prema toj doktrini nije za svakoga već samo za one koji to zadovoljstvo sebi mogu priuštiti.
Nedavno pokrenuta reklamna kampanja Beogradske filharmonije, kratko i jasno, ovakvo stanje opisuje kroz svoj moto – “Nije za svakoga“. Kultura koja nije za svakoga, nažalost, nije najava neke nove matrice kojoj bismo mogli da se suprotstavimo jednostavnim akcijama. Ona je činjenica koja je posledica realnih materijalnih učinaka kulturne politike kakva je vođena od početka ovog veka u Srbiji. Zvanična kulturna politika Srbije nema potrebu da u proizvodnju i u sudjelovanje u kulturnim proizvodima u užem smislu uključi najveći broj stanovnika.
Deo izgradnje novog društva
Deo materijalnih učinaka nedavno smo mogli da vidimo u kratkoj reportaži o domovima kulture u selima oko Vranja. Od postojećih 20 domova kulture u ovim selima samo jedan još uvek radi, svi ostali su u različitim stadijumima propadanja. Meštanin sela Neradovac ispred propalog doma kulture kaže: “Sopstvenim sredstvima nešto da vidimo bar da prozore i tu fasadu da obnovimo i da sačuvamo”. Ukoliko bi meštani u selu Neradovac uspeli da skupljanjem priloga, materijala i svojim radom obnove svoj dom kulture to ne bi predstavljalo neku novinu – verovatno su ga sami i podigli. Ispred doma kulture u Gornjem Vrtogošu novinarka konstatuje da je tu nekada radio najveći otkupljivač voća “Vrtogoščanka”, kao i da o tome svedoče samo slike voća na zidu. Ovaj kratki TV prilog i nekoliko izjava u njemu oslikavaju put od kulture za svakoga do kulture koja “nije za svakoga”. U ranijem sistemu, ma koliko na raspolaganju za kulturu bilo malo novaca, taj se novac usmjeravao tako da kultura bude dostupna najširem broju ljudi.
U Srbiji je neposredno nakon Drugog svetskog rata, tokom perioda izgradnje zemlje i uspostavljanja novih društvenih odnosa, za svega četiri godine izgrađeno 1450 domova kulture. Za kulturu i umetnost se ni tada kao ni sada nije imalo novca – u ratom razrušenoj zemlji je bilo mnogo prečih stvari. Nedostajalo je i materijala i kadrova za ovako ekstenzivnu izgradnju kulturne infrastrukture. Međutim, država je tada stvorila okvir u kome se kultura nije posmatrala kao ekskluzivno pravo manjine, već kao sastavni deo izgradnje novog društva. Kultura je morala da dođe do svakog stanovnika. Sa tom idejom su stanovnici mnogih sela sopstvenim naporima i sa materijalima dostupnim na terenu izgrađivali domove kulture.
Osim socijalističkih ideja o emancipaciji i izjednačavanju sela i grada ovakav razvoj infrastrukture i kulturne produkcije uzimao je u obzir socijalni sastav stanovništva i potrebe razvoja privrede i ekonomije zemlje. Industrijalizacija je postavljena kao imperativ razvoja nakon Drugog svetskog rata, ali je nju trebalo sprovesti u izrazito argrarnoj zemlji u kojoj su dominirali mali posedi i loša tehnička opremljenost. Osim toga u centralnoj Srbiji je procenat zaposlenih u industriji bio oko 10%, a nepismeno je bilo oko 45% stanovništva. Prvenstveni cilj tadašnje kulturne politike je bio opismenjavanje stanovništva kao osnove za dalji politički i kulturni razvoj ljudi kao i njihove mogućnosti da kritički sagledavaju društvene procese i da se u njih uključe.
Materijalne osnove kulturne proizvodnje
Domovi kulture, nisu bili samo mesta konzumiranja kulture, već su pre svega bili mesta socijalizacije, njihovi korisnici su aktivno učestvovali u kulturnoj produkciji. U tim prostorima su nastajala lokalna amaterska pozorišta, folklorna društva, organizovane likovne sekcije, otvarane mesne biblioteke, organizovane prve filmske projekcije i igranke. Tu kulturno-zabavnu produkciju je uvek pratio i prosvetni rad, ali i političke tribine. Pored toga domovi kulture su u mnogim mestima postali centri ekonomskog planiranja razvoja lokalne zajednice.
U vranjanskim selima ti su domovi gubili svoju funkciju i polako propadali zajedno sa privredom i ekonomijom tog kraja. Nekadašnji konfenkcijski gigant, kombinat Jumko, koji je zapošljavao 12.000 ljudi sveden na svega 1000 radnika koji su u konstantnim štrajkovima kako bi obezbedili golu egzistenciju. Fabrika obuće Koštana koja je zapošljavala nekoliko hiljada radnika i dnevno proizvodila i do 4000 pari obuće više ne postoji. Zajedno sa ovim preduzećima su propadale i manje zavisne firme kao i seoske zadruge, a sa njima i materijalna i socijalna osnova postojanja domova kulture. Domovi kulture su često kao sastavni deo zadruga postajali deo privatizovane imovine, čemu su stanovnici nekoliko mesta u Srbiji pokušali da se suprotstave.
Kulturna politika kakva je vođena u Jugoslaviji u prvoj deceniji nakon oslobođenja zemlje je imala i svoje realne učinke. Ti rezultati, zajedno sa postignutim sveobuhvatnim industrijskim i ekonomskim razvojem i demokratizacijom društva su pružili materijalne osnove za dalji razvoj kulturne proizvodnje. Broj “stručnjaka i umetnika” je sa 224.000 koliko ih je bilo zabileženo 1953. godine porastao je do 1971. na 668.000. Broj zaposlenih u obrazovanju i kulturi 1953. godine iznosio 123.000, a 1971. godine 520.000.
Primjer beogradskog Studentskog kulturnog centra
Od ukupnog broja stanovnika Jugoslavije 1953. godine 1% je bio visokoobrazovan, 1971. godine taj procenat je bio 4,2. Kulturna politika je pratila ovaj razvoj u strukturi stanovništva, kao i sve veće zahteve u društvu za liberalizacijom i otvaranjem prostora za šire uključivanje stanovništva u donošenje odluka o političkom, ekonomskom i kulturnom razvoju zemlje. Primer beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC) na dobar način oslikava kompleksnost odnosa tadašnje kulturne politike. Formiranje SKC-a je “kulturna” materijalizacija levih kritičkih zahteva tadašnjih studenata.
Tokom protesta juna 1968. godine studenti su zahtevali povlačenje “crvene buržoazije” i nastavljanje i produbljivanje socijalističke revolucije. Međutim, za razliku od današnje (kulturne) politike, tadašnje vlasti nisu zažmurile na jedno oko i dozvolile formiranje nekog potpuno autonomnog centra koji bi na marginama društva lagano nestajao usled organizacionih i finansijskih problema. SKC je osnovan i budžetiran iz društvenih sredstava i dat na upravljanje Univerzitetu i studentskoj organizaciji. Time država nije odustala od sprovođenja svoje kulturne politike već je ponovo uzela u obzir realne društvene potrebe i zahteve te time omogućila dalju participaciju građana u kulturnoj proizvodnji.
Bez obzira da li, iz današnje perspektive, formiranje ove institucije vidimo kao osvojeni prostor slobodnog izražavanja nove generacije ili pak državno kontrolisanu kritičku marginu, nesumnjivo je da je SKC predstavljao novi oblik kulturnog i društvenog angažovanja, koje je podrazumevalo kako rad entuzijasta i dobrovoljaca tako i plaćenih profesionalaca, što je značilo i odbacivanje podela na proizvođače i konzumente kulture. Koristeći se dostupnim duštvenim sredstavima za rad i infrastrukturom SKC je odigrao važnu ulogu u kulturnoj edukaciji i približavanju domaće i inostrane kulturne scene. Zahvaljujući konstantnom balansiranju i pregovaranju između angažovanih pojedinaca i forme državne institucije SKC je predstavljao jedan od najinteresantnijih institucionalnih eksperimenata jugoslovenske kulturne politike.
Kultura za sve
SKC danas nije ni dovoljno autonoman (ulogu autonomnog kreiranja kulturne proizvodnje preuzeo je civilni sektor) niti dovoljno podržan od strane države. Materijalne i ideološke osnove koje su stvorile SKC su nestale. Imperativ kulturne i prosvetne politike više nije stvaranje prostora i znanja za kritičko promišljanje društva. Zajedno sa komercijalizacijom visokog obrazovanja istanjila se i budžetska linija “studentskog standarda” kojom je finansiran i SKC. Osim što sve više finansija izdvajaju za sam obrazovni proces, studentima je ostalo da sami finansiraju i svoje učešće u kulturnoj proizvodnji i potrošnji. Ako za to imaju dovoljno novca onda neki deo mogu potrošiti u privatnoj knjižari ili privatnom kafiću koji su otvoreni u delovima zgrade SKC-a.
Zakonskim regulativama država je institucije kulture (kao i organizacije civilnog sekotra) prepustila tržištu. Projektno finansiranje koje se nudi kao lek u stvari samo zaoštrava problem. Kako bi iole uspešno finansirale svoje projekte institucije moraju da depolitizuju ili komercijalizuju svoje programe. Često ni to nije dovoljno pa moraju da rentiraju delove svoje infrastrukture. U konačnici sredstva koja ne pristižu od države se delimično nadomešćuju naplatom od korisnika usluga što u velikoj meri ograničava doseg kulture.
Ministar kulture i informisanja republike Srbije, Ivan Tasovac, smatra da su vrednosti glavni problem kulture i razvoja društva – i u pravu je! Problem je upravo u vrednostima koje on sam zastupa kroz “Nije za svakoga” kulurnu politiku. U ovakvom konceptu država svodi kulturu na stvar individualnog odabira i platežnu sposobnost pojedinaca, dok se potpuno povlači iz podrške kulturnoj produkciji ali i iz povezivanja kulture sa opštim društvenim razvojem. Troškovi produkcije su u potpunosti prebačeni na teret pojedinaca (npr. kulturnih radnika) i institucija. A oni sve teže uspevaju da održe programe i infrastrukturu, dok ujedno sve manji broj ljudi sebi može da priušti kulturnu potrošnju.
Primeri domova kulture i studentskih centara mogu poslužiti kao potencijalna alternativa ukoliko se kultura oblikuje i finansira tako da služi celom društvu, a ne samo dogmatičnom veličanju pojedinačnih uspeha i zadovoljstava. Pokušaji formulisanja drugačije kulturne politike, koji bi išli u tom pravcu, moraju uzeti u obzir stvaranje materijalnih osnova za kulturnu produkciju. Odnosno, borba za kulturu za svakoga je borba za privredu i ekonomiju koje će koristiti celom društvu.