Nastojeći što efikasnije realizirati pristupne pregovore s Europskom unijom, srpska je vlada analizu pravosudnog sustava “autsorsala” Svjetskoj banci. Dobiveni rezultati “Funkcionalne analize pravosuđa u Srbiji” otkrivaju da su osnovni parametri koje su analitičari Svjetske banke koristili bili oni tržišnog karaktera. Implementacija rezultata analize koja je pravosuđe tretirala poput bilo kojeg tržišnog subjekta za ishod će imati socioekonomsku diskriminaciju pri pristupu pravdi, kao i dodatno otvaranje prostora za politički utjecaj na sudske odluke.
S obzirom na to da ni dva kruga reformi nisu bila dovoljna da od srpskog pravosuđa naprave “efiksanu mašineriju” u pogledu zaštite osnovnih ljudskih prava, u pomoć je priskočila i Svetska Banka. Kao doprinos akcionom planu za poglavlje 23 pristupnih pregovora s Europskom unijom, Svetska banka je izradila “Funkcionalnu analizu pravosuđa u Srbiji” na osnovu podataka koje je prikupljala tokom 2014. godine. Prema rečima vladinih zvaničnika, ali i predstavnika Svetske Banke, analiza predstavlja “najsveobuhvatniji” analitički poduhvat kada se radi o pravosuđu Srbije. Međutim, iako u naslovu analiza referiše na celokupnu granu pravosuđa, ona nije uključila analizu zakonskih okvira, analizu tranzicijskog perioda pravosudnih organa i svih drugih nosilaca pravosudnih funkcija, kao ni specifičnosti srpskog pravosudnog sistema. Umesto toga, analiziran je isključivo rad sudova i to metodom tržišnih parametara.
Uopšteno govoreći, zaključci o kvalitetu, dostupnosti i efikasnosti ostvarivanja pravde predstavljeni su kroz unutrašnju organizaciju suda kao “glavnog sredstva za pružanje pravosudnih usluga”, gde su nosioci pravosudnih uloga tu da na najefikasniji mogući način slepo srovode zakon. Tačnije, funkcionalna analiza izgleda kao analiza privrednog subjekta u uslovima strogih fiskalnih politika. Društvena uloga nosilaca pravosudnih funkcija potpuno se zanemaruje, a stepen efikasnosti (koji se meri brojem izvršenih presuda) postaje indikator stepena “vladavine prava” u državi, bez obzira na nesrazmerne socijalne posledice koje takva izvršenja imaju.
Analiza u sebi sadrži niz kontradiktornosti i nesamerljivih podataka koji se žele da prikažu kao objektivni pokazatelj mesta srpskog pravosuđa unutar nekakvog “evropskog proseka”. Nasuprot stava Sindikata pravosuđa Srbje, Svetska banka ne vidi problem preopterećenosti sudstva u nedostatku ljudskih resursa, već naprotiv u višku koji nije dovoljno dobro raspoređen. Kao merilo “evropskog proseka” uzet je broj sudija na 100.000 stanovnika. Pa se tako Srbija, uz Hrvatsku i Sloveniju (koje čak imaju i nešto veći broj sudija) našla na mestu zemalja sa najvećom stopom broja sudija prema broju stanovnika u Evropi. Ipak, puko sabiranje brojeva ne govori ništa o preopterećenosti sudija u pojedinačnim pravosudnim sistemima zemalja. Primera radi, kako navodi Društvo sudija Srbije, u drugim zemljama Evropske Unije (kao što su Nemačka i Poljska) u kojima je broj sudija po glavi stanovnika također poprilično velik, postoje i pravosudni organi koji umnogome rasterećuju sudije. U 17 zemalja u Evropi postoji poseban pravosudni organ – rehtsfleger – koji obavlja poslove manje složenosti a koje u Srbiji obavljaju sudije. To su poslovi poput sporova manje vrednosti, oblasti poništavanja isprava, izdavanja platnih naloga ili odlučivanja u manje složenim predmetima unutar porodičnog i naslednog prava.
Pravosuđe kao poslovni subjekt
Takođe, obzirom da se broj pomoćnog osoblja u sudovima određuje prema broju sudija, a da se godišnji priliv predmeta smanjio (što zbog uvođenja privatnog izvršenja i javnih beležnika, što zbog narastajućeg siromaštva koje smanjuje pristup sudskim uslugama) analiza zaključuje da “odnos potražnje/ponude već ukazuje na prekomeran broj radne snage, tako da ne treba vršiti nova sudijska postavljenja niti upražnjena mesta treba popunjavati, sve dok se broj sudija ne smanji osipanjem”. Takođe, “…treba uvesti zamrzavanje u većini oblasti radne snage i doneti plan za redukciju radne snage, fokusirajući se na niskokvalifikovano pomoćno osoblje i osoblje pisarnice koje je ranije vršilo poslove overe”. Ukoliko se preporuke Svetske banke usvoje, izvesno je da će do kraja pravosudne reforme većina srednjeobrazovanog osoblja ostati bez posla, dok će usluge dostave i održavanja infrastrukture verovatno biti autsorsovane privatnim firmama. Analiza takođe insistira i na otpuštanju “radne snage iz senke”, koju čini veliki deo osoblja zaposlenog na privremenim ugovorima o radu i volonterima, bez kojih, kako često navodi Sindikat pravosuđa Srbije, sudovi ne bi mogli da funkcionišu.
U odeljku o upravljanju ljudskim resursima, analiza zaključuje da treba promovisati profesionalno osoblje u sudovima, a na dugoročnom planu centralizovanost zaposlenih i “plate prema učinku”. Promovisanje stimulisanih zarada i nesigurnosti u instituciji od društvenog značaja kao što je sud, nažalost, može da znači samo još veću opasnost od korupcije ali i veću nejednakost u ostvarivanju pravde. Sa druge strane, kao stimulanse u “efikasnom”obavljanju poslova Svetska banka predlaže niz moralnih i kompetitivnih nagrada za one najmaštovitije, kao što su “najbolji zaposleni”, “najbolji predsednik suda u godini” i “inovator godine”. Ovakvi nelogični predlozi, su mogli da odu toliko daleko pa da se recimo, pod pretpostavkom da i država ima interes od “veće tražnje” za pravosudnim uslugama, predloži veći i stepen inkriminacije.
Svaka preporuka koja bi navodno povećala “efikasnost” ostvarivanja pravde oslanja se na princip tržišne konkurentnosti, ulaganje u kapitalne investicije i povećanje produktivnosti, po principu kako uraditi “više sa manje”. Kako se sudovi delom finansiraju iz sudskih taksi, u analizi se posvetila posebna pažnja problemu njihove naplate. Po podacima, godišnje se uspe da naplati samo trećina dospelih taksi, a kao problem Svetska banka vidi to što sudovi po zakonu ne smeju da odbiju da održe ročište u nekom predmetu ili da naplate kamatu za kašnjenje s plaćanjem. Po svemu sudeći ovaj problem država će rešiti tako što će novim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju sve naplate sudskih taksi staviti u nadležnost već ozloglašenih privatnih izvršitelja, koji će svoje usluge uterivanja debelo i naplatiti.
Sudstvo (ne)dostupno siromašnima
Sve ove preporuke, od kojih će verovatno većina do kraja pravosudne reforme (Završetak reforme predviđen je Akcionim planom za 2018. godinu) biti usvojena, uticaće bitno na smanjenje dostupnosti pravde i pravnih procesa koji će biti teže dostupni siromašnijim članovima društva. Ovime će se socijalna nejednakost ogledati i u procesima pravnog sustava. Iako se u analizi posvećuje posebno poglavlje problemu dostupnosti pravde, koje čak i spominje standardizaciju oslobađanja od plaćanja sudske takse za najsiromašnije slojeve stanovništva, pitanje je kako će ovo u praksi izgledati, tačnije, šta će biti parametri za određivanje nivoa siromaštva. Međutim, u pitanju dostupnosti, eksperti Svetske banke poslužili su se i marketinškikim metodama ispitivanja percepcije, pa su tako anketirajući korisnike sudskih usluga zaključili da bi unapređenje “kvaliteta” i “efikasnosti” pružanja usluga direktno uticalo na pristup pravdi zbog uvećane percipirane vrednosti novca utrošenog na pravosudne usluge, zaključak je Funkcionalne analize.
Između ostalog, to poglavlje Analize zagovara i slobodno ugovaranje naknada za advokatske usluge, koje bi dodatno pojačalo pravnu nesigurnost siromašnijih korisnika, ali i siromašnijih (nekonkurentnih) advokata. Nosioci pravosudnih uloga u ovakvoj konstelaciji postaju “stručnjaci” koji na najefikasnij mogući način sprovode zakone, i to sa društvene distance. To onemgućava njihovo učešće u rasparavama o zakonskim okvirima, i prostor za sudijsko tumačenja zakona. Pretpostavka o sudijskoj nezavisnosti, koja podrazumeva nezavisnost ne samo od organa izvršne vlasti, već i nezavisnost u odlučivanju na taj način gurnuta je u stranu zarad efikasnosti koja, ovako postulirana, predstavlja direktan pritisak na sudije i tužilaštvo. S druge strane, sud se pretvara u firmu prinudnog aparata sačinjenog od stručnjaka koji više značaja pridaju srednjem menadžmentu, međusobnoj i tržišnoj konkurenciji (čak se u jednom delu analize sugeriše da bi sud mogao da bude konkurentan na “tržištu overe”).
I pravo je političko pitanje
Rešenja koja analiza predlaže nisu ništa drugačija od prethodno uvedenih pravosudih organa izvršitelja i notara. Uvođenje privatnih preduzetnika sa javnim ovlašćenjima za naplatu umnogome je doprinelo sveopštoj pravnoj i ekonomskoj nesigurnosti najsiromašnijih slojeva stanovništva. Ovakvo shvaćanje uloga sudija i pravosudnog sustava u društvu “robotizira” sustav pri čemu se niječe njegova društvena funkcija. No, kako podsjeća francuski sudac i bivši tajnik francuskog sindikata sudaca Matthieu Bonduelle u Le Monde diplomatiqueu, na upozorenja francuskog sociologa Pierra Bourdieua “s obzirom na nevjerojatnu elastičnost zakona, koji su ponekad čak i neodređeni ili dvosmisleni, [sudac] uživa prilično veliku slobodu. Nije rijetkost da se pravo, kao prilagodljivo, fleksibilno, polimorfno oruđe, zapravo koristi za racionalizaciju odluka u kojima nije imalo nikakva udjela”. Budući da sudac mora birati, čin suđenja nužno je politički. U teoriji i praksi, pravnici vrlo dobro znaju da “primijeniti zakon” istovremeno znači sve i ne znači ništa.
“Robotizacija” pravosudnog sustava, pa i sama pravda, prema logici Svetske banke, sasvim se lako mogu izmestiti i u privatnu sferu. Tako bismo recimo u nekoj narednoj analizi pravosuđa zbog “neodrživosti” ili “neisplativosti” sudova, mogli da očekujemo da Svetska banka predloži da se privatnim preduzetnicima poveri i osnivanje sudova. Inicijative za osnivanje privatnih sudova, zapravo uopšte nisu nepoznanica. Jedan od prvih takvih pokušaja u okruženju predstavlja i osnivanje privatnog arbitrarnog suda Rexlegis u Hrvatskoj. Iako, na sreću, ovaj pokušaj još uvek nije zaživeo, sasvim je izvesno da ćemo u bliskoj budućnosti imati sve više privatnih preduzetnika sa javnim ovlašćenjima, pa čak i nadnacionalne arbitrarne sudove koji svoje zakonodavstvo baziraju na bilateralnim sporazumima o slobodnoj trgovini.